Obrazovnu strategiju pretočiti u akcije

U okviru projekta Građanskih inicijativa vođeni su razgovori sa učenicima završnih razreda osnovnih i srednjih škola iz devet gradova Srbije: Novog Sada, Bačkog Petrovca, Ade, Medoševca, Beograda, Novog Pazara, Niša, Pirota i Aleksinca. Cilj je bio da saznamo percepcije i stavove učenika u Srbiji o ulozi škole u procesu sticanja kompetencija koje su važne za njihov lični i profesionalni razvoj i aktivno učešće u savremenom društvu. Nije reč o reprezentativnom istraživanju, ali su zapažanja indikativna i biće osnova za dalji rad i prikupljanje mišljenja učenika, nastavnika, preduzetnika…

Većina učenika se slaže da su komunikacijske veštine, snalažljivost i upotreba stranih jezika najznačajnije, ali da se u okviru formalnog obrazovanja ne razvijaju mnogo. Smatraju da su dobra komunikacija i poznavanje stranih jezika važni u svakodnevnom životu, kao i za poslove koje će obavljati. Međutim, pitanje snalažljivosti se prilično različito definiše. Za jedne je to reakcija u novoj situaciji, a za druge prepisivanje za vreme prismenog zadatka. Do sada nisam imala priliku da čujem kako se o tome sa učenicima otvoreno razgovara i daje pravo značenje u kontekstu izgradnje vrednosnog sistema pojedinca i društva.

Matematičku pismenost, prirodne nauke i tehnologiju učenici ne prepoznaju kao kompetenciju. Smatraju da su u školi ovi predmeti na nivou teorije i nemaju mnogo veze s praksom. Nauče gradivo i reprodukuju. Formule uče napamet i bez razumevanja. Matematička pismenost više pripada onima „koji žele time da se bave u životu“. Pitanje je kako da talentovani učenici dođu do spoznaje da baš njima pripada svet nauke i da njihovi kapaciteti budu iskorišćeni.

Socijalne i građanske kompetencije, smisao za inicijativu i preduzetništvo, digitalna kompetencija, kulturna osvešćenost i ekspresija, učenje načina na koji treba da se uči, učenici ne prepoznaju bez objašnjenja. Nazivi im ne zvuče blisko, ali kada se snađu i razumeju, učenici pričaju o njima i vezuju ih za svoja iskustva.

Digitalne kompetencije smatraju veoma važnim, posebno u profesionalnom životu, ali su njihova iskustva vezana za digitalne medije i razvoj digitalnih kompetencija u sistemu obrazovanja oprečna. Zadovoljni su učenici sa kojima rade nastavnici, dobro su upoznati sa savremenim dostignućima i nude im informacije izvan ograničavajućeg školskog programa koji je izvan njihovih iskustva i interesovanja. Učenici dobro opremljenih škola su ponosni jer koriste elektronske table, kompjutere, odličnu opremu.

Treba li da čudi što negoduju kada se „pametne“ table koriste samo da bi se sa njih prepisivalo? Ili, kada su prinuđeni da uče programski zastareli Pascal, čiju primenu ne razumeju, niti će im koristiti. Kulturnu osvešćenost i ekspresiju prepoznaju kao važnu za lični rast i uključivanje u društvo. Misle da im posvećenost različitim kulturnim sadržajima može pomoći da sagledaju širu sliku društva, ali da se tome poklanja malo pažnje u školi. Ipak, za neke od njih to nije važno, jer ih „prilikom razgovara za posao niko neće pitati da li slušaju Šopena ili folk“.

Interesantno je da su učenici sa kojima smo razgovarali smisao za inicijativu i preduzetništvo vezivali „za kasnije, za zaposlenje“. Gotovo da se ne vide u ulozi preduzetnika. Demotiviše ih slika realnosti i načina na koji se dolazi do uspeha. U tom kontekstu se ni učenje ne vrednuje mnogo jer se „diploma može kupiti, a do posla dolaze manje kompetentni“.

Učenicima smeta formalan i nezainteresovan stav nastavnika čiji se časovi svode na čitanje iz knjiga, diktiranje, prepisivanje sa folija i koji prilikom propitivanja insistiraju na memorisanju podataka da bi dobili dobru ocenu. Većinu toga zaborave jer se ne povezuje ni sa prethodno naučenim, ni sa realnim životom. Čak i kada govore da bi obrazovanje trebalo da bude bolje, ne vide mogućnost da se sadašnje stanje promeni – zbog nedostatka novca, zastarelih programa, nastavnika koji nemaju veštine za novi način prenošenja znanja koji više uključuje učenike.

Ovo im se čini kao nerešiv problem jer misle da niko ne može da utiče na nastavnike da se razvijaju i idu u korak sa promenama koje se događaju u užem i širem okruženju.

Na prvi pogled se čini da učenici slabije prepoznaju značaj kompetencije za oblast društvene uključenosti, inicijative za društvene akcije i razvoj ličnosti u demokratskom društvu. Međutim, kada generalno govore o sticanju kompetencija, uočavaju značaj angažovanja na sekcijama, vannastavnim aktivnostima, volonterskim akcijama, naročito u đačkom parlamentu, zatim spominju istraživačku stanicu Petnica, izviđače …

To su mesta na kojima uče da sami rešavaju probleme, donose odluke, isprobavaju se na različitim planovima, vežbaju komunikacijske i veštine medijacije. Misle da škola koja nudi vannastavne programe razvija i kompetencije. U protivnom, insistira se na faktografskom, a ne funkcionalnom znanju. Dakle, učenici smatraju da postoje mesta gde mnogo više nauče nego u formalnom obrazovnom sistemu.

Teško da je u prethodnoj priči nešto novo. Osim naziva kompetencija. Šta se u školama događa slušamo od svoje dece, prijatelja, komšija… Svi znamo mnogo o obrazovanju. Nije novo da sistem školovanja nije odmakao sa mesta na kojem je bio pre dvadeset godina i da se u mnogim segmentima još više urušio.

Svi smo svesni da su potrebne sistemske i hitne promene. Posebno imajući na umu koliko je vremena potrebno da stignu rezultati ulaganja u obrazovni sistem i koliko je vremena i prilika za to propušteno.

Srbija je krajem oktobra prošle godine dobila svoju prvu Strategiju obrazovanja do 2020. godine. Najbolje što Strategija nudi treba hitno pretočiti u akcione planove, doneti potrebne zakone, podzakonska akta i uspostaviti mehanizme bez kojih ona ostaje samo papir. Možda je vreme da neko „lupi rukom o sto“ i kaže: „Obrazovanje više ne može da čeka“.