70 godina Kurske bitke >

Armagedon i tumačenja

Da li su u leto 1943. Nemci u istočnoj Ukrajini "postigli poraz" a Sovjeti "pretrpeli pobedu". Svi generali su posle bitke pametni, a poraženi su najpametniji

"Kakav dan! Mislim da smo pogodili pet tenkova, ali nisam siguran jer je bilo toliko prašine i tenkova! Teško je bilo i odabrati cilj. Ja sam čak otvorio vatru na našu samohotku misleći da je ruska. Tačno znam da sam uništio rusku samohotku jer je bila samo 50 metara ispred mene. Njeni komadi doleteli su do moga ‘Tigra’. Kakvo ludilo! Tokom obuke su nam govorili da treba da uništavamo ciljeve na velikim daljinama, ali nije mi padalo na pamet da su u vidu imali ovakvu razdaljinu. Mislim da smo uništili i nekoliko neprijateljskih protivtenkovskih oruđa". Komandir tenka, esesovac Joakim Šol sutradan je u svoj dnevnik upisao: "16. jul 1943. Još jedan dan u paklu. Bukvalno smo streljali neprijateljsku pešadijsku kolonu koja je pokušavala da priđe našim grenadirima s boka. Čak i u ‘Tigru’ čuli smo kako naši vojnici radosno viču svaki put kada bi granata pala usred Rusa. Divno smo se osećali. Mada, iskreno govoreći, pogled na rasute delove tela nije predstavljalo nikakvo zadovoljstvo."

S druge strane, budući heroj Sovjetskog saveza Grigorij Penežko: "Bila je takva buka da je probijala uši, krv je iz njih tekla. Opšti tutanj motora, razbijanje metala, grohot, pogoci kumulativnih granata, divlji škrgut raznetog gvožđa, direktni pogoci izbacivali su kupole, savijali topovske cevi... Od pogodaka u rezervoare goriva tenkovi bi odmah planuli. Podizali su se poklopci, posade su pokušavale da napuste vozilo. Video sam napola spaljenog mladog poručnika kako visi na oklopu. Ranjen, nije mogao da se izvuče. Naši tenkisti koji su se spasli iz uništenih vozila tražili su na polju neprijateljske posade koje su takođe ostale bez tehnike i tukli ih pištoljima, hvatali se u koštac. Sećam se nekog kapetana koji se popeo na pogođenog nemačkog ‘Tigra’ i po poklopcu udarao automatom ne bi li isterao hitlerovce".

Oba citata odnose se na Kursku bitku koja se odigrala od 5. do 20. jula za Nemce, odnosno od 5. jula do 23. avgusta 1943. godine za Ruse. Razlog toj razlici je što Nemci kao bitku vode samo svoju neuspelu operaciju "Citadela", pokušaj da probiju linije sovjetske odbrane na bokovima Kurske izbočine, opkole i unište dva fronta Crvene armije, dok je za Sovjete to bila samo prva, defanziva faza planirane operacije koja je nastavljena kontranapadima "Kutuziv" i "Polkovodec Rumjancev" i okončana oslobađanjem Harkova 23. avgusta.

Što se tumačenja Kurske bitke tiče – šta god pod njom podrazumevali – ona iz godine u godinu i iz decenije u deceniju postaju sve komplikovanija i, naizgled bar, teža za razumevanje. Tek za to ima mnoštvo razloga, ali opšti utisak je da se ozbiljni napori istoričara i rezultati njihovih istraživanja još uvek, ako već ne sve više i više, gube u magli politilčke revizije istorije. Pa ponekad izgleda kao da Nemcima danas do pobede kod Kurska fali samo to što su bitku – izgubili. Ili, po jednom duhovitom komentaru pomenutih revizionističkih napora, Nemci su u Kurskoj bici "postigli poraz" a Sovjeti "pretrpeli pobedu".


A u stvari

Svi generali su posle bitke pametni, a poraženi su uglavnom najpametniji, pa tako treba gledati na posleratne memoarske ocene svih bitaka, pa i ove. Ali, kako početkom leta 1943. stoje stvari na Kurskoj izbočini širokoj oko 200 i oko 150 kilometara uvučenoj u liniju nemačkog Istočnog fronta?

Posle Staljingradske bitke i zimskih dejstava 1942/1943 došlo je do operativnog predaha od aprila do juna, tokom koje su se i jedni i drugi pripremali za letnju kampanju. Nemci su pripremali strategijsku operaciju "Citadela", istovremeni napad na severni i južni bok Kurske izbočine, otsecanje, opkoljavanje i uništavanje Centralnog i Voronješkog fronta Crvene armije. U tom cilju okupljeno je oko 50 nemačkih divizija, među njima 18 tenkovskih i motorizovanih, dve tenkovske brigade, tri samostalna tenkovska bataljona i 8 diviziona artiljerijskih jurišnih oruđa – ukupno oko 900.000 ljudi po sovjetskim izvorima. Grupom armija "Centar" komandovao je feldmaršal Ginter Kluge a grupom "Jug" feldmaršal Erih Manštajn, a njihovim udarnim snagama Valter Model i Herman Hot. U operaciju su uključene elitne tenkovske SS divizije: "Adolf Hitler", "Rajh" i "Mrtvačka glava". Vojska je dodatno opremljena novim oružjem: 134 borbena i 14 komandnih tenkova "Tigar", 190 borbenih i 11 komandnih i inženjerijskih "Pantera", 90 jurišnih samohotki "Ferdinand" tj. sa ukupno 348 tenkova i samohotki novih tipova.

Međutim, planiranje nemačke operacije "Citadela" nije išlo glatko. Krajem februara 1943, posle Staljingradske bitke, stanje u Vermahtu bilo je daleko od dobrog. Hitler nije smenio Manštajna posle povlačenja sa Kavkaza zbog straha od veličine gubitaka koje bi to moglo izazvati, već mu je dopustio slobodu akcije koju je ovaj tražio. Manštajn je predlagao likvidaciju izbočina na Istočnom frontu, prvenstveno kod Kurska, ali su sve operacije odložene dok ne prođe распу́тица, prolećna sezona kojom je vladalo blato na svim putevima i terenima, problem u kom se nemačka vojska doslovno zaglibila – kao i Crvena armija, uostalom.

Manštajn je još u februaru 1943. predložio da Nemci sačekaju predviđenu sovjetsku ofanzivu i serijom kontraudara napadnu izložene bokove Crvene armije, ali je Hitler predlog odbacio zbog političkih posledica njegove defanzivne zamisli, i to posle Staljingrada. Početkom marta Manštajn predlaže udar na Kursku izbočinu čim se završi prolećna распу́тица: Hitler odobrava, ali operacija je sredinom aprila odložena za 3. maj ili ne mnogo kasnije, zbog lošeg vremena i potrebe da se nemačke jedinice popune. Unternehmen Zitadelle, operacija "Citadela" zamišljena je kao blitzkrieg koji treba izvesti pre no što se Crvena armija ukopa i utvrdi. Nemci su, međutim, već imali snimke iz vazduha na kojima su vidljivi ne samo veoma jaki odbrambeni položaji na pravcima planiranog nemačkog napada, već i da si u osnovu Kurske izbočine koncentrisaan dva sovjetska fronta, Centralni i Voronješki. Feldmaršal Model je zato upozoravao da se pripreme za napad ne smeju produžavati, a 27. aprila predložio je Hitleru otkazivanje operacije "Citadela" zbog kašnjenja i prelazak na defanzivni plan čekanja na sovjetski napad. Manštajn je verovao u uspeh, ali je u maju i on bio zabrinut. I on se vratio ideji da nemačke snage ostanu u strategijskoj defanzivi, da ofanzivu Crvene armije razbiju na odbrambenim položajima i jakim kontraudarima u bokove sovjetskih snaga.

Ali to je plan koji će kod Kurska uspešno sprovesti – Crvena armija.


Pripreme

Početkom maja meseca održan je sastanak najviših oficira nemačke vrhovne komande na kom su razmatrane moguće opcije u vezi operacije "Citadela": da počne što pre, da se odloži zbog bolje pripreme ili, kao treće, otkaže u korist odbrambene operacije. Odluka nije doneta, a ni "Citadela" otkazana nego odložena za 12. jun. Prema nekim izvorima, general Hajnc Guderijan je na sastanku s Hitlerom 10. maja rekao: "Da li je neophodno napasti Kursk ove godine? Da li mislite da iko zna gde je Kursk? Svet se ne brine hoćemo li zauzeti Kursk ili ne. Šta je razlog za pritisak da ove godine napadnemo Kursk i, štaviše, da uopšte napadamo na Istočnom frontu?" Hitler je odgovorio: "Znam. Pri pomisli na to prevrne mi se stomak." Guderijan je zaključio: "U ovom slučaju vaša reakcija na problem je dobra. Ostavite ga na miru." Hitler i nemačka komanda su ipak prihvatili ofanzivu, mada se sa porastom problema i izazova sve više fokusirao na novo oružje pobede, tenkove "Tigar" i "Panter" te samohodni top "Ferdinand". U očekivanju novih oružja odložio je operaciju za 20. jun a onda, posle ponovljenog predloga operativnog štaba da se od ofanzive odustane početak odložio za 3. jul, a 1. jula za 5. jul.

U tom trenutku nemačke snage su na Kurskoj izbočini imale oko 50 divizija, uključujući 12 oklopnih i 5 oklopnogrenadirskih, ukupno oko 777.000 ljudi, 2451 tenk i jurišni top (tj. 70 odsto svih nemačkih oklopnih snaga na Istočnom frontu) i 7417 topova i minobacača.

Što se sovjetske strane tiče, Georgij Žukov – prvi oficir koji je u Velikom otadžbinskom ratu dobio zvanje maršala, početkom 1943. – 8. aprila predlaže Stavki, vrhovnoj komandi Crvene armije, da umesto letnje ofanzive i opšteg napredovanja pripremi odbranu i kontraudar. Predlog je prihvaćen već 12. aprila. U osnovi, radilo se o planu odbrambenog sukoba Crvene armije tokom kog bi se u kritičnom trenutku izveo kontraudar i porazile nastupajuće neprijateljske snage. Na oba boka Kurske izbočine pripremljena je duboko ešelonirana odbrana. Na pravcima očekivanog nemačkog udara postavljeno je po 1500 protivtenkovskih i 1700 protivpešadijskih mina na kilometar fronta. Vojska Centralnog fronta pod komandom generala Rokosovskog branila je severni, a vojska Voronješkog fronta pod komadom generala Vatutina južni bok. Obe vojske oslanjale su se na Stepski front koji je, pod komandom generala Konjeva, bio strategijska rezerva za predstojeće operacije.


Špijunaža

Obaveštajni deo priče o pripremama za Kursku bitku nije manje zanimljiv i, očekivano, takođe utiče na tumačenja njenog ishoda. Već krajem marta 1943. Staljin je znao za nemačke planove oko Kurska; 12. aprila imao je na stolu nemački tekst direktive №6 o planu operacije "Citadela" nemačke vrhovne komande upućene svim službama Vermahta, ali bez Hitlerovog potpisa (koji će dokument potpisati tri dana kasnije). Podaci su dobijeni od obaveštajca koji je radio pod imenom "Verter". Pretpostavlja se da je bio saradnik vrhovne komande Vermahta, a informacije su u Moskvu dospele preko agenta iz Švajcarske Rudolfa Reslera. Te informacije je potvrdio i sovjetski špijun u Britaniji Džon Kernkros, na službi u dešifrantskom centru Blečli park, koji je dešifrovane nemačke poruke slao direktno u Moskvu. Zbog toga je Žukov 8. aprila, upućen u osnovne delove nemačkog plana, mogao da napiše: "Očito je da će u prvoj etapi protivnik, sakupivši maksimum svojih snaga, 13-15 tenkovskih divizija, uz podršku velikih snaga avijacije, naneti udar svojom orelsko-kromskom grupom da obuhvati Kursk sa severoistoka, a belgorodsko-harkovskom grupom sa jugoistoka" i doda: "Smatram da je nepreporučljivo da naše snage pođu u ofanzivu u neposrednoj budućnosti s ciljem da preduhitre neprijatelja. Bolje je da se neprijatelj isrpi protiv naše odbrane, da se onesposobe njegovi tenkovi i onda sa svežim rezervama pređemo u opštu ofanzivu koja će konačno dokrajčiti njegove glavne snage."

Znajući tačno vreme početka operacije "Citadela", Crvena armija je pred zoru 5. jula izvela artiljerijsku kontrapripremu čiji je cilj bio da omete početak nemačkog napada: bilo je nešto štete na nemačkim vezama. Preventivni napad avijacije na harkovske i belgorodske nemačke aerodrome, u kom je učestvovalo više od 400 sovjetskih šturmovika i lovaca, pretvorio se u katastrofalan gubitak 176 aviona, naspram 26 aviona Luftvafe. Nešto malo odložen, nemački napad na severnom boku Kurske izbočine počeo je oko 06:00 po moskovskom vremenu. Tenkovi su naišli na ozbiljan otpor. Zato je glavni udar premešten sa jedne na drugu planiranu tačku, ali linija odbrane nije probijena. Sve u svemu, Nemci su napredovali samo 10-12 km; izgubivši gotovo dve trećine tenkova 9. nemačka armija je već 10. jula prešla u odbranu. Faktori nedopustivo sporog pokreta pojedinih nemačkih jedinica bili su dobra inženjerijska priprema odbrane, vatra divizijske artiljerije, "kaćuša" i dejstva jurišne avijacije po tenkovima nagomilanim pred inženjerijskim preprekama, dobro raspoređene protivtenkovske otporne tačke i, takođe po oceni ruskih istoričara, brzo preraspoređivanje borbenog poretka na pravcu glavnog udara protivnika, pravovremeni manevar divizijskih i armijskih protivtenkovskih rezervi, srazmerno uspešni kontranapadi na uklinjene delove nemačkih tenkovskih jedinica.

Na usporeni tempo nemačkog napada uticala je i nedorađenost u planiranju operacija odnosno loša koordinacija dejstava tenkovskih i pešadijskih jedinica. Zato je u početku masa tenkova bila sabijena u uskim koridorima ispred inženjerijskih prepreka i tako dospela pod kombinovani udar sovjetske avijacije i artiljerije. Svoje ogromne oklopne snage "Velika Nemačka" dugo vremena nije uspela da uvede u bitku. Razvoju napada najviše su doprinela aktivna dejstva inženjerijskih odeljenja za razminiranje, podrška avijacije i velika nadmoć oklopne tehnike.

Prvi dan operacije na Kurskoj izbočini pokazao je nedovoljnu snagu protivtenkovskih sredstava sovjetskih jedinica u borbi sa novim nemačkim tenkovima.

Borbe su uprkos tome i zatečenosti sovjetskih snaga bile žestoke. Belešla Erharda Rausa:

"Naša pešadija ih je iznenadila i nije bilo teškoća da ih odbacimo. Ali kada je pešadija zauzela dve do tri milje duboku zonu položaja pripremljenu prethodnih meseci, morala je da koristi mnogo ručnih bombi za čišćenje rovova i bunkera od kojih su neki bili duboki po četiri i više metara. U isto vreme, artiljerija je tukla neprijateljsko teško naoružanje koje je delovalo iz pozadine".

Proboj nemačkih snaga uz žestok otpor nastavljen je 6. jula, kada su divizije 2. tenkovskog SS korpusa probile celu dubinu prve i približile se na 5-6 km drugoj liniji sovjetske odbrane, stupivši u bitku s njenim prednjim delovima. Oko 9:00 ujutru, posle snažne artiljerijske pripreme i uz neposrednu podršku 150 aviona, Nemci su uspeli da otkriju i razbiju komandne i punktove veze sovjetskih pukova, što je dovelo do njihovog rasula i strašnih gubitaka: na primer, od 1685 boraca 156. gardijskog streljačkog puka preživelo je samo 200. Posle tih borbi ispred borbene grupe "Rajh" do treće linije odbrane Voronješkog fronta nije bilo snaga sposobnih da zadrže njeno napredovanje. To je bila posledica pogrešne procene sovjetskog komandovanja o glavnom pravcu tog nemačkog napada.


Kraj početka

Komandant fronta Vatutin reorganizuje jedinice tako što Staljingradski i Tacinski tenkovski korpus potčinjava 6. gardijskoj armiji i naređuje kontraudar na klin nemačkog 2. tenkovskog SS korpusa kroz borbeni poredak sovjetske 375. streljačke divizije. Neposredno upućena u stanje na bojištu, komanda Staljingradskog tenkovskog korpusa, inače već ukopana za odbranu, pokušava da promeni naređenje, ali pod pretnjom hapšenja i streljanja štaba najveći deo korpusa polazi u napad bez artijerijske i vazdušne podrške, u ravnici i nezaštićenih bokova. Udar je nanet direktno u klin tenkovske divizije "Rajh" koja je, ukopana i uz podršku avijacije, nanela teške gubitke i prisilila Staljingradski tenkovski korpus na odbranu, da bi oko 19:00 veliki njegov deo opkolila. Tokom noći deo korpusa se iz okruženja probio, ostavši bez 119 uništenih i 9 onesposobljenih tenkova; samo 19 se moglo popraviti. Takve gubitke u jednom danu nije imao nijedan tenkovski korpus tokom cele operacije na Kurskoj izbočini.

Izlazak nemačkih tenkova do treće linije odbrane Voronješkog fronta već drugog dana operacije bio je šok, bez obzira na to što su druge nemačke jedinice imale manje uspeha. Nemci nisu uspeli da Tacinskom tenkovskom korpusu nanesu tolike gubitke iako je korpus u kontraudaru dva puta forsirao Lipovij Donjec, a neki njegovi delovi bili su u okruženju: gubici su bili 17 uništenih i 11 oštećenih tenkova.

Ukratko, 6. jula jedinice nemačke 4. tenkovske armije su na svom desnom boku probile drugu liniju odbrane Voronješkog fronta, nanevši značajne gubitke sovjetskoj 6. gardijskoj armiji: od šest streljačkih divizija 7. jula ujutru borbeno sposobnih ostalo je samo tri, od dva tenkovska korpusa samo jedan. Ipak, nemački uspesi i proboj druge linije odbrane nisu doveli do velikih prodora u dubinu radi uništavanja strategijskih rezervi Crvene armije. Suštinski značaj za budući tok događaja imali su i nemački gubici u oklopnim jedinicama: tenkovski puk "Velika Nemačka" imao je posle prva dva dana borbi 53 odsto onesposoljenih tenkova (iz stroja je izbačeno 59 od 112, uključujući i 12 od 14 "Tigrova"), a u 10. tenkovskoj brigadi uveče 6. jula bilo je borbeno sposobnih samo 40 od ukupno 192 "Pantera".

Komandant 48. tenkovskog korpusa je uveče 6. jula sveo rezultate celodnevne bitke: "Korpus procenjuje da će protivnik pružati sve žešći otpor uvođenjem tenkova i pojačanja sa severa i severopzapada. Komanda armije obećava podršku iz vazduha u veoma teškom sutrašnjem nastupanju. Današnji kontranapadi pokazuju da će neprijatelj, kao i ranije, svojim otpornim tačkama na Peni sprečavati dalji prodor preko reke Psel. Treba očekivati pojačavanje tenkovske bitke".

Od 6. jula nisu samo Nemci bili prisiljeni da odstupe od ranije razrađenih planova, već je to morala i sovjetska komanda koja nije dobro procenila snagu nemačkog oklopnog udara. Zbog gubitka borbene sposobnosti ispadanjem iz stroja većine materijalnih sredstava 6. gardijske armije, dalje operativno upravljanje jedinicama koje su držale drugu i treću liniju sovjetske odbrane predato je komandantu 1. tenkovske armije.


Početak kraja

Simbol Kurske bitke je tenkovski sudar kod sela Prohorovka 12. jula 1943, najveća ili jedna od najvećih tenkovskih bitaka u istoriji. Prema podacima sovjetskih izvora, mada se i oni međusobno razlikuju, na nemačkoj strani učestvovalo je oko 700 tenkova i jurišnih oruđa, a na sovjetskoj oko 850 tenkova. Jedna epizodna borba za sovhoz "Oktobarski" i kotu 252.2 uključila je četiri tenkovske brigade Crvene armije, tri artiljerijske brigade, dva streljačka puka i bataljon motorizovane streljačke brigade koji su u talasima pet sati napadali i povlačili se pred žestokom odbranom grenadirskog SS puka i, dok na kraju gardisti nisu odbacili grenadire iz tog rejona – pretrpevši pritom kolosalne gubitke.

Prema sećanjima nemačkog generala Fridriha Melentina u napadu na Prohorovku i jutarnjoj bici bilo je najviše 240 oklopnih vozila, od toga samo četiri "Tigra". Nije se očekivao susret s ozbiljnim protivnikom i susretna bitka više od 800 tenkova bila je potpuno neočekivana. Nemci su prvi primetili neprijatelja i uspeli su da se prestroje za bitku, dok su sovjetski tenkisti to morali da urade pod vatrom.

U bici kod Prohorovke poguinulo je veoma mnogo tenkista komandira voda i čete. U 32. tenkovskoj brigadi poginuo je 41 komandir tenka (36 odsto), komandir tenkovskog voda (61), čete (100) i bataljona (50 odsto). Potkraj 12. jula ishod je bio nejasan, a bitka će se nastaviti 13. i 14. jula. Po sovjetskim podacima, na bojnom polju kod Prohorovke ostalo je oko 400 nemačkih tenkova, 300 vozila, više od 3500 vojnika i oficira. Te cifre se, kao i sve druge, stavljaju u sumnju. Po nekim ruskim procenama, u sukobu nije moglo učestvovati više od 300 nemačkih tenkova. Prema istraživanjima zasnovanim na podacima nemačkog Vojnog arhiva, tokom bitaka 12. i 13. jula divizija "Adolf Hitler" nepovratno je izgubila 2 tenka Pz.IV, na duži remont upućena su 2 tenka Pz.IV i 2 Pz.III, a na kratki remont 15 tenkova Pz.IV i 1 Pz.III. Ukupni gubici tenkova i jurišnih oruđa 2. tenkovskog korpusa SS za 12. juli iznosili su oko 80 tenkova i jurišnih oruđa, od čega je bar 40 izgubila divizija "Mrtvačka glava". Za isto vreme sovjetski 18. i 29. tenkovski korpus izgubili su više od dve trećine tenkova. U drugim ocenama kaže se da je Crvena armija izgubila između 200 i 822 tenka, ali dokumenta pokazuju oko 300 uništenih i mnogo oštećenih. Nemački gubici procenjuju se u rasponu od 80 do nekoliko stotina.

Po trećim procenama, Prohorovka je bila deo ogromne cene koju je Crvena armija platila da bi zaustavila napredovanje neprijatelja. Nemačke jedinice bile su znatno malobrojnije od sovjetske 5. gardijske tenkovske armije koja je, krećući se uglavnom noću, izvela 593 tenka i 37 samohotki na položaj. Po tom tumačenju, bitka kod Prohorovke se najbolje može opisati kao skup taktički gubitak za Crvenu armiju ali operativno neodlučna. Nijedna strana nije tog dana ostvarila svoje ciljeve, ali su posle bitke Sovjeti držali područje i mogli su da izvuku onesposobljene tenkove na opravku a ranjenike na lečenje.

U kalkulacijama dobitaka i gubitaka suviše često ostaje nepomenuto da je tokom bitke stradalo oko 200.000 stanovnika Kurska, čija su imena upisana u Knjigu sećanja.


Saldo

U najkraćem, Kurska bitka bila je odlučujuća bitka Drugog svetskog rata na Istočnom frontu i poslednja velika nemačka ofanziva na Istočnom frontu, posle koje je premoć i strategijska inicijativa definitivno prešla na stranu Crvene armije. Bitka kod Kurska bila je direktni nastavak Staljingradske bitke, jer je posle opkoljavanja Paulusove armije sovjetska komanda ozbiljno pogrešila propustivši da savlada i eliminiše nemačke snage na Donu i severnom Kavkazu. Feldmaršal Manštajn koji je uspeo da se izvuče sa Kavkaza, tokom februara i marta 1943. slomio je sovjetsku odbranu i ponovo zauzeo Harkov i Belgorod, ali ne i Kursku izbočinu. Od juna 1941. Vermaht nije tako temeljno i dugo pripremao nijednu ofanzivnu operaciju.

Pripreme su obavljane u najvećoj tajnosti, ali ta tajna bila je poznata svima, a pravci napada jasni. Uz valjane obaveštajne podatke, ovo je bio prvi nemački napad koji nije predstavljao iznenađenje već je, ako se tako može reći, nestrpljivo iščekivan. Iako se znalo da napadačke snage treba da su četvorostruko jače od napadnutih, Nemci kod Kurska nisu imali premoć. Sovjetski Centralni i Voronješki front bili su 20 do 50 odsto jači od nemačke Centralne i Južne armijske grupe, ne računajući čitav Stepski front u rezervi. U tim uslovima operacija "Citadela" bila je samoubilačka, ali su gubici Crvene armije bili katastrofalni. General Rotmistrov je kasnije zapisao da "kada je čuo za naše gubitke, Staljin je pobesneo: najzad, po planovima vrhovne komande, tenkovska armija trebalo je da uzme učešće u kontraofanzivi kod Harkova, ali se za to sad morala ponovo uspostaviti i ojačati. Komanda je odlučila da me smeni i izvede na sud". Specijalna komisija koja je analizirala bitku kod Prohorovke ocenila je kao klasičan promašaj.

Ali je i Manštajnova pobeda bila šuplja. I nemački gubici su bili srazmerno veliki, nije bilo snaga za nastavak operacije, napad na severni bok Kurske izbočine se beznadežno zaglavio u odbrambenim linijama Centralnog fronta, pa je 17. jula počelo opšte nemačko povlačenje.

Kurska bitka je uprkos velikim gubicima bila pobeda Crvene armije i to je jedina činjenica koju danas niko ne osporava. To je bila prva velika nemačka ofanziva zaustavljena pre no što je probila odbranu. Nova oružja nisu pomogla u slamanju otpora, uprkos iskusnim ratnim posadama. Strategijska rezerva Crvene armije bila je iznenađenje za Vermaht. Nemačke snage nastavile su da nanose teške gubitke Crvenoj armiji, ali ljudski i industrijski potencijal nisu mogle da nadmaše.

Najzad, možda ključna posledica Kurske bitke bilo je jačanje Hitlerovog ubeđenja da mu je štab nesposoban: do kraja rata sve više se mešao u vojne odluke, uključujući čak i dnevna taktička rešenja. Sasvim suprotno se desilo Staljinu. Videvši da su planovi Stavke potvrđeni na bojnom polju, oslobodio se mnogih savetnika i nije intervenisao u detaljima ratovodstva a retko je odbijao vojne odluke. Do kraja rata Crvena armija je imala više slobode i postala je mnogo fleksibilnija u operacijama.

Pobeda kod Kurska bio je prelaz strategijske inicijative na stranu Crvene armije, dok je nemačka komanda izgubila mogućnost vođenja strategijskih ofanzivnih operacija. Pokušaji masovnih napada kao što je bila operacija u Ardenima (1944) ili na Balatonu (1945) bili su neuspešni. Jedan od tvoraca i vojskovođa "Citadele", Erih Manšatjn je naknadno, u memoarima pod naslovom Izgubljene pobede, napisao: "Ona je bila poslednji pokušaj da sačuvano našu inicijativu na Istoku. S njenim neuspehom, ekvivalentnim propasti, inicijativa je konačno prešla na sovjetsku stranu. Po tome je operacija ‘Citadela’ odlučujuća tačka preokreta u ratu na Istočnom frontu". Njegov kolega Hajnc Guderijan u Sećanju vojnika kaže: "Kao rezulat propasti napada ‘Citadela’ mi smo pretrpeli odlučujući poraz. Oklopna vojska, popunjena s tako velikim naporom, posle velikih gubitaka u ljudima i tehnici za dugo vreme bila je izbačena iz stroja i veoma problematična za upotrebu na zaštiti Istočnog fronta... Beskorisno je govoriti da su Rusi iskoristili pobedu u potpunosti – zatišja posle toga na Istočnom frontu više nije bilo. Od tada je neprijatelj nesumnjivo ovladao inicijativom".

Što rekli Rusi: Eh!


Tumačenja

Najnovije stručne analize razloga propasti "Citadele" nude, naravno, različite zaključke.

Nemački istoričar Karl-Hajnc Frezer smatra da je ključna bila brojčana nad- moć Sovjeta, tj. manjak nemačke pešadije zbog čega nije bilo operativne rezerve. Ponavljana odlaganja dala su Crvenoj armiji dovoljno vremena da od Kurske izbočine napravi ogromno utvrđenje. Manštajn je hteo brz napad na nespremnu i demoralicanu Crvenu armiju, a Hitler je odredio najgori moguć datum za početak operacije, koji se praktično poklopio sa savezničkim iskrcavanjem na Siciliji.

Sovjetski vojni istoričar i ekspert David Glanc smatra da nemački poraz nema veze sa često isticanom brojčanom nadmoći oklopnih snaga Sovjeta. Glavni razlog pobede je revolucija u sovjetskoj komandi, osoblju, operativnim i taktičkim tehnikama. To je postala sovjetska doktrina dubinske bitke. Po njemu i Hausu odnos tenkova bio je gotovo izjednačen ili samo 1,5:1 u korist Sovjeta. Značajan doprinos ide u korist "sofisticiranog razumevanja obaveštajnog rada, obmane i protivtenkovske odbrane".Trebalo je još naučiti se smanjivanju teških gubitaka u operacijama iako je već bila unapređena taktika odbrane otpornim tačkama i upotreba samostalnih tenkovskih bataljona, pukova i samohotki kao podrške odbrani.

Američki vojni stručnjak Stiven Zaloga smatra da je popularna slika sovjetske "pobede brojem" mit koji su stvorili nemački generali u svojim memoarima iz posleratnih, pedesetih godina. Na taktičkom kraju nivoa voda i čete Crvena armija nije impresionirala i imala je znatno slabiju obuku, ali se raskorak između sovjetskih i nemačkih tenkovskih posada 1943. uveliko suzio i uskoro potom nestao. Sovjeti su u operativnom smislu vešto koristili mobilne tenkovske formacije.

Istoričar Ričar Ovri smatra da je kvalitet vazdušnih snaga bio jednak jer su Sovjeti uveli komunikaciju vazduh-zemlja, radar, sistem održavanja i depoe za rezerve goriva, što je avionima omogućavalo lete 20 misija tokom bitke. Iako je sovjetski tenk T-34 sa topom 76 mm bio slabiji od nemačkog "Tigra I" i "Pantera", bio je brži i okretniji, a imao je znatno manje mehaničkih problema u bici kod Prohorovke. Protiv "Tigrova" Sovjeti su korisili taktiku bliske borbe. Uprkos tehničkoj nadmoći novih nemačkih tenkova, odnos gubitaka bio je manji od 2:1.

Ser Hari Hinslim koji je tokom rata radio u dešifrantskom Blečli parku, sovjetsku pobedu pripisuje britanskim obaveštajnim informacijama, inače bi Nemci kod Kurska pobedili, kao i pre toga kod Staljingrada.

Po mišljenju važnog svedoka Ivana Bagramjana, savezničko iskrcavanje na Siciliju početkom jula 1943. nikako nije uticalo na Kursku bitku, "već je poraz neprijatelja u Kurskoj bici olakšao dejstva angloameričke vojske u Italiji".

Kako god to tomučaili, Crvena armija je 5. avgusta oslobodila Orel a na južnom boku bivše Kurske izbočine Belgorod. U Moskvi je tada po prvi put počasnom artiljerijskom paljbom obeležen neki događajtaj u Velikom otadžbinskom ratu i, ispostaviće se, istorijska pobeda u Kurskoj bici koja po svim elementima nije bila svima poznata „najveća tenkovska bitka na svetu" već majka svih bitaka.

A za Drugi svetski rat, što rekao Vinstion Čerčil, "Staljingrad je bio kraj početka, a Kurska bitka početak kraja".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Planine mrtvih ili igra ciframa

U prvoj fazi bitke na severnom boku Kurske izbočine odnos ljudskih gubitaka bio je 1,64:1 u „korist" Crvene armije. Nemački podaci kažu da je to u stvari bilo 4,95:1 za „crvene". Po sovjetskim podacima od 5. do 23. jula Nemci su izgubili 70.000 mrtvih, 3095 tenkova i samohotki, 844 poljska oruđa, 1392 aviona i više od 5000 vozila. Od 5. do 12. jula na Centralnom frontu potrošeno je 1079 vagona municije, a na Voronješkom 417. Jedan sovjetski akademik procenjuje nemačke gubitke na 500.000 ubijenih, ranjenih i zarobljenih, 1500 tenkova i više od 3700 aviona. Nemački arhivski podaci pokazuju da je Vermaht u julu i avgustu 1943. na celom Istočnom frontu izgubio 537.533 pripadnika, uključujući ubijene, ranjene, bolesne i nestale... To sakupljanje mrtvih sa bojišta još će da traje. I to je dobro, bez obzira.

Miki Maus T-34

Inženjer Mihail Koškin je 1937. bio zadužen za unapređenje ruske oklopne tehnologije. Proizvodni model nazvan T-34 imao je teži oklop i šire gusenice. Prvi prototipovi bili su spremni januara 1940. za iscrpljujuće testiranje. Prvi tenkovi isporučeni su ruskoj armiji septembra 1940. Tenkovi T-34 bili su efikasni protiv nemačkih snaga. Nemci su bili uvereni u sopstvenu tehnološku superiornost, a sudar sa T-34 bio je za njih šok. Što se performansi tiče, T-34 nisu imali problema da se kreću u blatu i na snegu. Do sredine 1943. Nemci su na frontu imali brzometne Pak 40 75 mm topove, „Panter" i tenkove „Tigar" koji su značajno umanjili neke od prednosti već uvežbanih posada T-34.

Nemci su T-34 zvali „Miki Maus" jer su s podignutim poklopcima kupole izgledali kao Diznijev lik. Do kraja 1945. napravljeno je 57.339 T-34 tenkova koji su činili više od 55 odsto svih sovjetskih tenkovskih snaga. Posle Drugog svetskog rata T-34 tenkovi učestvovali su u Korejskom ratu, gde je 120 T-34-85 tenkova predvodilo invaziju), Vijetnamu i BiH tokom devedesetih godina.

Nemački oklop


Razarač tenkovaFerdinand"

Opremljen topom 88 mm, teško naoružan i oklopljen, predstavljao je najmoćnije nemačko oklopno vozilo. „Ferdinandi" su debitovali kod Kurska, gde je njihov oklop pokazao malu osetljivost na sovjetsku protivtenkovsku i tenkovsku artiljeriju. Ali Nemci su ih tada prvi i poslednji put masovno koristili.


Panter

Panzerkampfwagen V Panther, nesumnjivo jedan od najpoznatijih teških tenkova Drugog svetskog rata. Vermaht je neplanirano bio prinuđen da odgovori na sovjetski srednji tenk T-34-76 i teški KV-1. Serijska proizvodnja je počela januara 1943. Dajmler-Bencov projekat potsećao je na T-34 oblikom trupa i kupole. Albert Šper u svojoj autobiografiji kaže da je „Tigar", planiran da bude težak 50 zbog Hitlerovih zahteva dostigao 75 tona, „pa smo zbog toga odlučili da razvijemo novi tenk od 30 tona čije će ime ´Panter´ označavati njegovu veliku agilnost. Mada lakši, njegov motor trebalo je da bude isti kao „Tigrov", što znači da bi razvijao znatno veću brzinu. Ali, tokom godine Hitler je još jednom insistirao na što više oklopa na njemu, kao i veće topove, tako da je to dovelo do težine od 48 t, što je bila prvobitno zamišljena težina ´Tigra´".


Tigar

Panserkampfwagen VITiger I" prvi put je masovno upotrebljen u bici kod Kurska a potom su ga do kraja rata koristili Vermaht i SS trupe. Kada se pojavio bio je najbolje naoružan i najbolje oklopljen tenk na svetu i to je ostao najmanje do novembra 1943. U operaciji „Citadela" kod Kurska nemačka komanda je koristila dva bataljona teških tenkova i dve čete koje su bile delovi tenkovskih divizija. Proizvođen je od 1942. do 1944, ukupno 1347 komada.

Sovjetski učesnici bitke svedoče da tenkisti, shvativši da neće dospeti do daljine sigurnog pogotka u „Tigar", često napuštali svoj T-34 i pod vatrom se vraćali na polazni položaj. „Shvativši postupak, komanda je naredila da se na vojni sud izvode sve posade koje su iz vatre izašle u punom sastavu. Tada su tenkisti smislili novo lukavstvo: prilazili su neprijatelju bliže i tenk napuštali pod vatrom. Poneko bi poginuo ili bio ranjen na otvorenom, ali neko je i uspevao da se domogne svojih".

Sovjetski oklop


SU-152 "Ubica životinja"

Sovjetski samohodni top zasnovan na tenku KV-1s i naoružan moćnom haubicom 152 mm ML-205. Mogao se koristiti i kao teški razarač tenkova i kao teški napadački top. U nekim slučajevima služio je do neke mere i kao samohodna haubica. U Kurskoj izbočini mnoge posade samohodne artiljerije pokazale su heroizam i profesionalno komandovanje svojim vozilima. Posada SU-152 majora Stankovskog (Sankovsky), na primer, uništila je 10 nemačkih tenkova u jednom danu. Tokom Operacije Orel-Kursk njihov puk (regiment) je uništio sedam „Ferdinanda" („Slonova"), 10 „Tigrova" i druga nemačka vozila (po nekim izvorima 8 „Ferdinanda" i 12 „Tigrova"). Zbog takvog uspeha protiv Vermahtovog „Zoološkog vrta" dvojica sovjetskih vojnika su SU-152 nazvali „Ubica životinja".


KV-1s

Sovjetski teški tenk; skraćenica KV je od Klim Voroshllov – zvaničnog imena sovjetskih teških tenkova masovno proizvođenih od 1940 do 1943. Oznaka „1s" označava prvu modifikaciju na prvom modelu tenka, posle neuspele primene u prvoj fazi rata: posle toga brzina kretanja bila je bliža brzini srednjih tenkova. Po kasnijim standardima nije bio na nivou srednjih tenkova po borbenoj moći: ugradnja topa od 85 mm ostala je na nivou eksperimenta 1941-42 jer je standardni top 76 mm mogao lako da uništava svako nemačko oklopno vozilo pa projektanti nisu videli razlog da KV-1s učine jačim. Ali posle pojave nemačkog Pz VI („Tigar" je imao top od 88 mm), KV-1s postaje zastareo preko noći jer više nije mogao da se suprotstavi nemačkim teškim tenkovima.

Opadanje

Od početka napada na južnom boku Kurske izbočine oko 30 km širok front suzio se na 20 km 7. jula i 15 km 9. jula. Dubina nemačkog prodora pala je od 9 km 5. jula na 5 km 8. jula i 2-3 km dnevno do prekida napada. Nemački gubici mogu se videti na primeru divizije Großdeutschland, koja je operacije počela sa 118 tenkova a 10. jula izvestila da ima još 3 „Tigra", 6 „Pantera" i 11 Pzkw-III i Pzkw-IV tenkova u upotrebljivom stanju (ukupno 20); 48. oklopni korpus izvestio je da ima upotrebljivih 38 „Pantera" a da 131 tenk čeka opravku, od ukupno 200 koje je imao 5 jula.

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine