Mogućnost izbora mora da postoji (2)
Magnituda izbornih uspeha populističkih partija sa njihovim anti-evropskim sloganima i programima iznenađujuća je i zabrinjavajuća, kaže se u studiji o desnim populističkim partijama u Evropi koju objavljuju Centar za evropske studije i fondacija Konrad Adenauer
Populističkim partijama vetar u leđa daje kriza. Magnituda izbornih uspeha populističkih partija sa njihovim anti-evropskim sloganima i programima je iznenađujuća i zabrinjavajuća.
Evropska finansijska kriza i fiskalna koja iz nje proizilazi je možda najozbiljnija ekonomska kriza od 1920-ih. Kao i u svakoj krizi tih dimenzija ona proizvodi nesigurnosti i sumnje u postojeće političke sisteme i institucionalne aranžmane. Tu zabrinutost eksploatišu nacionalističke partije i zarazni mediji. Uski nacionalni interes i predrasude prema evropskim susedima se povećavaju: južni Evropljani su opisivani kao ljudi koji imaju averziju prema radu i nemaju volju za reforme, a severni Evropljani nisu solidarni, čak ih i uvredljivo porede s fašistima.
To su zaključci koje donosi studija o desnom populizmu, koju je pod naslovom
Exposing the Demagogues: Right-wing
and National Populist Parties in Europe (Razotkrivanje demagoga: Desne i nacionalno populističke partije u Evropi) objavili Centar za evropske studije fondacije i fondacija Konrad Adenauer (Centre for European Studies – CES; the Konrad-Adenauer-Stiftung – KAS, 2013).
Zemlje sa relevantnim desnim populističkim partijama (Njihove izborne rezultate možete videti u Foto galeriji (radi uvećanja, kliknite na ikonicu u Foto galeriji)
Urednici, Karsten Grabov i Florian Hartleb su u taj zbornik uvrstili studije slučaja iz zapadne i istočne Evrope, dubinske izveštaje o izbornim uspesima populističkih partija sa komparativnim politikološkim studijama. Studija sadrži priloge o Švajcarskoj narodnoj partiji, o nacionalnim populistima u Litvaniji, o Slovačkoj narodnoj partiji, o francuskom Nacionalnom frontu, grčkoj „Zlatnoj zori“, holandskoj Partiji slobode, austrijskoj Slobodarskoj partiji, italijanskoj Ligi za Sever, partiji Pravi Finci, danskim i norveškim progresistima (naprednjaci). poljskoj desnici, desničarskoj stranci Pravo i pravda, mađarskom Jobiku, bugarskoj desnoj partiji Ataka, austrijskim i holandskim antiislamisti, flamanskim separatistima (možete pogledati tabelu u Foto galeriji, kliknite na ikonicu radi uvećanja).
U nekim zemljama desne populističke stranke su druge po veličini po izbornim uspesima, kao na primer u Švajcarskoj i Norveškoj, Nacionalni front Marine le
Pen je osvojila impresivnih 17.9 odsto glasova, više od oca.
Desne populističke partije su etablirane kao relevantni politički igrači u nacionalnim okvirima i na evropskom nivou. Desni populisti su rekalibrilirali svoju propagandu, pomerivši se od ksenofobije, ka nekom stepenu evroskepticizma i ta promena se pokazala do neke mere uspešnom. Bilo na finskim parlamentarnim izborima aprila 2011, bilo na francuskim izborima 2012. ili u Holandiji, kritika ‘udaljene’ EU prakse i dalje evropske integracije, predrasude prema prevelikoj vlasti u Briselu, otvorena averzija prema daljem finansijskom transferu za spasavanje krizom uzdrmanih ekonomija, donele su desnim populistima značajnu izbornu podršku.
Desni populisti su bazično demagozi i istovremeno «negatori» (‘Nay-sayers’). Oni mobilišu birače ‘protiv nečega’ ili ‘protiv nekoga’, ali retko nude konstruktivne predloge za konkretan politički ili socijalni problem. Ima birača koji su iz raznih razloga relativno lako inspirisani jednostavnim porukama i njihovom negativnom kampanjom.
Desničarske populističke partije iznose ambivalentne zahteve koji se tiču odnosa države i ekonomije . Njihov repertoar uključuje sprečavanje državne intervencije u ekonomiji, smanjenje poreza, smanjenje državnog aparata, privatizaciju državnih i komunalnih funkcija, ultra-liberalne ideje o porezu i kulturnoj politici, ali istovremeno odobravaju državnu intervenciju u raznim ekonomskim i socijalnim oblastima u korist odbrane nacionalne ekonomije, i zalažu se za državnu zaštitničku ulogu u oblasti zdravlja i realnih potreba ljudi.
Uvek zahtevaju borbu protiv korupcije, mada su često umešane u skandale.
Populista na čelu partije često nastupa kao pop star; on degradira svoje saradnike i partijske članove na status navijača, a pariju na funkciju obične izborne asocijacije. Strateški koncept podrazumeva pozive na unutar-partijsku koheziju, a ne na pluralistički „koncert“ raznih glasova. Nepolitički atributi imaju uticaj na imidž: pojava i harizma potiskuju kompetenciju kao relevantne kriterije za glasače i partijske članove.
Političke teme su redukovane i potisnute u drugi plan. Lider lavira između pustih želja (wishful thinking) i pretenzija. Vlada kontinuirana tenzija između zahteva i realnosti, pojave i supstance. Ako se nađu u unakrsnoj vatri kriticizma desni populistički lider može da parališe partiju. Ako lider postane ocrnjen zbog izbornog poraza, to vodi u interne svađe i nesloga u partiji. Takve partije su retko sposobne da se oporave od pokušaja partijskih pučeva i «dvorskih revolucija». One zavise od svojih lidera: sudbina lidera je sudbina desne populističke partije, zaključuju Karsten Grabov i Florian Hartleb u jednom od segmenata studije koji nosi naslov «Političke implikacije»…
Izvor: Exposing the Demagogues: Right-wing
and National Populist Parties in Europe (Razotkrivanje demagoga: Desne i nacionalno populističke partije u Evropi), Centar za evropske studije i fondacija Konrad Adenauer (Centre for European Studies – CES; the Konrad-Adenauer-Stiftung – KAS, 2013).
Ciljani kao neprijatelji
Muslimani, imigranti, azilanti, etničke i religiozne manjine;
Daleke političke, ekonomske i kulturne elite;
EU procedure, strukture i birokrate;
‘Terapija’
Stop za imigraciju, striktna primena zakona o imigraciji i za primenu mera države blagostanja za imigrante, proterivanje imigranata koji se bave kriminalom ili nisu voljni da se integrišu;
Razbijanje kartela elite;
Zaustavljanje dalje evro-integracije i finansijskih transfera;
Bazična politička orijentacija
Ksenofobija, protiv imigracije, protiv establišmenta, protiv elita;
Stil kominukacije
Alarmistički, isključivi, demagoški, preterano uprošćen, razbijanje tabua,
namerno zavodeći, suptilne ključne poruke, ‘prijatelji protiv neprijatelja’, negativne kampanje;
Unutar-partijska organizacija
Dominacija jedne osobe (političkog preduzimača), zasnovana na vođstvu,
dominacija odozgo naviše u svim partijskim stvarima…
PODSETNIK: Popul(ar)istički rečnik demagogije
,<< VREME | BR 1108 | 29. MART 2012.
Pošto su zvanična evropska istraživanja pokazala da će snažnu podršku na predstojećim izborima za Evropski parlament u maju 2014. dobiti stranke krajnje evropske levice i desnice, procesi o kojima su praktično svi objektivni i ozbiljni istraživači već duže vreme govorili obelodanjeni su najširoj javnosti: rađaju se nove političke prakse levice i desnice i kritički evropski diskursi glavno su obeležje savremenih tokova.
Najsvežiji primer koji iscrtava obrise jednog dela evropskih događanja koja su na pomolu svakako je objavljivanje u listu Le Figaro sakrivenog izveštaja francuske vlade o tome da se Francuska nalazi na ivici narodne pobune i socijalne eksplozije, jer u narodu vladaju tenzije, ogorčenje i bes. Radi se o gnevu koji se pojavljuje gotovo spontano, a stanje se opisuje kao situacija na rubu ustanka. Istovremeno, drugi relevantan primer, koji je uznemirio duhove širom Evrope, tiče se formiranja saveza između Marin Le Pen i Gerta Vildersa, tj. saveza koji se pravilno prepoznaje kao prva stepenica u stvaranju evropskog desničarskog anti-EU bloka. Jer, s obzirom na raspoloženje građana i porast evroskepticizma, ni najmanje nije isključeno da ostali saveznici za ovaj projekat mogu pronaći u širokom luku od Velike Britanije do Italije.
U analizi različitih slučaja nove desnice u Evropi potrebno je, međutim, razlikovati politički legitiman zahtev za uspostavljanjem Evrope nacionalnih demokratskih država od ultranacionalističkih i fašističkih praksi nasilnog karaktera, kakve susrećemo na primerima grčke Zlatne zore ili bugarske Atake. Jednako, to je i razlika koja se pojavljuje i na drugoj strani političkog spektra, gde je, recimo, vrlo važno razumeti razliku između leve koalicije Sirize koji prevodi Aleksis Cipras, sa jedne strane, i radikalne levice tzv. Narodno-borbene revolucionarne sile u Grčkoj. Novonastali pejzaž, dakle, bez dileme upućuje na niz potencijalnih političkih i društvenih opasnosti – naročito kada je reč o najekstremnijim desničarskim ili levičarskim elementima – ali svaka identifikacija ili izjednačavanje između osnovanih apela za afirmacijom nacionalne države ili za većom socijalnom pravdom sa fašizmom svakako da nije ništa manje pogubna.
Da stvar, naime, stoji upravo suprotno, postaje plauzibilno u analizi pitanja o tome kako se do savremene situacije u Evropi uopšte stiglo. A odgovor na ovo složeno pitanje u najvećoj meri je zapanjujuće jednostavan: uzrok sadašnjih previranja počiva u lažnoj politici. Preciznije, u Evropi se preko dve decenije sprovodila politička simulacija, tj. lažna politika u kojoj su i desnica i levica izgubile sopstveni politički identitet. To je bila nametnuta kripto-politika konsenzusa, konstruisanog „trećeg puta“ s one strane levice i desnice, a zapravo je trebalo da u realnosti ispiše kraj i levice i desnice, i politike uopšte. Jer to je bilo vreme u kojem se proglašavao i pokušavao sprovesti u delo tzv. „kraj istorije“ koji je, u prevodu, između ostalog trebalo i da učvrsti moć transatlanskog kapitala kroz projekat Evropske unije.
U najkraćem, to je ključ za razumevanje savremenih pojava, koje se rađaju kao posledica sistematskog zatiranja i osećanja nacionalnog identiteta i vekovnih evropskih tradicija slobode, pravde i jednakosti. Jer da su, recimo, arhitekte Evropske unije dopustile očuvanje umerenih desnih politika – koje baziraju delanje na sapripadnosti nacionalnog i demokratskog – ili, da se nije dozvolilo da nastane sadašnje stanje u kojem, prema najnovijim podacima Međunarodnog Crvenog krsta, u Evropi ima više od 120 miliona siromašnih, sasvim je izvesno da bi stvari bitno drugačije izgledale, kao i da realno ovako dramatičnih posledica, po svemu sudeći, ne bi bilo. Odnosno, da su političke i društvene elite sledile najbolje evropske tradicije, danas ne bismo bili svedoci ovako dubokog jaza između EU dogme i evropskih stvarnosti.
U tom svetlu, važno je uočiti da politike levice i desnice u nastajanju svakako nisu antievropske politike, jer Evropa i Evropska unija su potpuno različite stvari. Štaviše, nova levica i nova desnica dele uverenje da su baš prakse Evropske unije poništile pravu istorijsku ideju Evrope. S tim u vezi, najmanji zajednički imenitelj levice i desnice, i trenutak njihovog susreta, počiva u činjenici da se ove nove politike zalažu za jačanje države, za kraj neoliberalizma, te da pokazuju svest o centralnoj ulozi naroda kao političkog subjekta. Ne manje bitno, u oba slučaja nailazimo na eksplicitno protivljenje intervencionističkim politikama, i u tom smislu na povratak autonomije politike, koja ima za cilj da saopšti da jaka država i prava demokratija nisu suprotstavljeni procesi.
Najzad, izlazak iz medijski proizvedene slike sveta i povratak društvu znanja, obrazovanja i izraženije participacije građana u političkom i javnom životu, pojavljuje se kao specifičan imperativ uz pomoć kojeg može da se prevaziđe kriza vrednosti koja je zahvatila različite sfere ljudskog delanja.
To su razlozi zbog kojih možemo reći – uz svest o neizvesnosti, nepredvidljivosti događaja i potencijalnim opasnostima – da je počelo vreme prelaza iz jedne epohe u sledeću, i da je Evropa neizostavan sastavni deo povratka politike i povratka istorije…
Bogdana Koljević, Nova leva i desna Evropa,
NSPM, subota, 07. decembar 2013.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
