VREME BR.739 | 3. MART 2005. >

Partijska previranja

Oštre utakmice na sporednom terenu: DSi SPO sređuju svoje partijske račune

Protekli snežni vikend u Srbiji obeležen je unutarpartijskim burama u dve važne stranke u Srbiji – u Demokratskoj stranci i u Srpskom pokretu obnove. One pokazuju kako ovde konsolidacija partijske scene ide krivudavom stazom. Demokratska stranka je u nedelju održala konvenciju posvećenu obeležavanju 85 godina od osnivanja i 15 godina od obnove ove stranke, podsećanju na Ljubu Davidovića, Milana Grola i Zorana Đinđića. Predsednik Srbije Boris Tadić je tom prilikom naglasio da je DS stožer promena u Srbiji, proevropske orijentacije i okupljanja demokratskih snaga. Ovom događaju prethodilo je nekoliko poteza koji liče na stratešku pripremu – veliko predstavljanje kandidata za poslanike Demokratske stranke i promocija ustavnog predloga ekspertskog tima koji je okupio predsednik Republike.

FUZIJA: Demokratska stranka se nedavno fuzionisala s Demokratskim centrom i Otporom i privukla je izvestan broj članova Građanskog saveza, koji se, inače, zbog toga rascepio na dve frakcije. Demokratska stranka je aktivirala nekoliko uspešnih ministara iz prošle vlade (Đelić, Vlahović, Matković) i javnosti predstavila da je u svoje redove privukla veliki broj javnih ličnosti i intelektualaca. To se često pokazuje kao mač sa dve oštrice: intelektualci su nedisciplinovani partijski vojnici, vole da definišu partijske očenaše, ali vole i da ih ironično razaraju. "Neće meni Miković da naredi kad ću da ručam", književnik Mladen Markov, autor knjige Isterivanje boga, upitan da li učestvuje u štrajku glađu poslanika SPO-a 1996. Ljuba Tadić, glumac, u svojoj 77. igra "Lira" u kome ima nešto i o tome šta biva kad čovek izgubi političku moć, šeretski priča u "Nivou 23" na Studiju B kako je bio na konvenciji, kako je tamo bilo i dosta lepih rečenica, ali je, pošto je dugo trajalo, a njega bole noge, otišao u bife. Tamo ga sreću neki mladići i pitaju: "Čika Ljubo, jeste li vi Čedin?" "Ne, ja sam Svetin. Moj otac se zvao Sveta..."

Uzgred, u današnjoj partijskoj politici, intelektualci su, naročito neki novopečeni, što bi Česi rekli nedokišeljeni, čini se najopasniji kad se pojave kao savetnici. Ima savetnika koji su saranili i po tri partije. Ima ih koji nastupaju kao da su ne Boris Tadić ili Labus ili Koštunica, već kao da su Džordž Buš lično. Vaš hroničar ima jednog omiljenog, ali nećemo sad o tome. Ovo je apsolutno autentično: ako hoćete da razgovarate sa viđenijim političarom, obavezno morate da se probijete kroz eksport od pet telohranitelja, tri savetnika i tri spin doktora.

FRAKCIJA: Svečana i medijski eksponirana (četiri sata direktnog TV prenosa) konvencija DS-a je međutim otkrila i da u Demokratskoj stranci traju jake frakcijske borbe. Glasna grupa pripadnika "liberalno-demokratske frakcije", okupljena oko parole "Srbiji se žuri", propratila je zvižducima neka od izlaganja pa i ona potpredsednika Slobodana Gavrilovića i predsednika Borisa Tadića. Posle konvencije ta liberalno-demokratska frakcija pozvala je rukovodstvo DS-a da odustane od "prazne retorike, organizovanja marketinških parada i da najzad počne nešto da radi". U prevodu to znači da frakcija traži da Demokratska stranka ruši Koštuničinu vladu, za šta ona sada nema realne mogućnosti. Tadić je inače Koštuničinu vladu oštro kritikovao upozorivši da se Srbija pretvara u zonu razarajućih ekonomskih afera, posebno pomenušvi slučaj "Knjaza Miloša". Zamerio joj je što ranije nije dala prioritet saradnji s Haškim sudom itd. Istovremeno, Dragoljub Mićunović, predsednik Političkog saveta DS-a je, s druge strane, pozivao Koštunicu i DSS da se izjasne da li su mu srcu bliže demokrate ili radikali. Zbog Kosova, studije izvodljivosti, srpskog ustava, pa i zbog odnosa sa Crnom Gorom, Tadić mora s Koštunicom da postigne saglasnost, a Jovanovićeva frakcija ga gura da se s njim mnogo jače konfrontira.

Predsednik Tadić je bio prinuđen da znatan deo svog očito programski koncipiranog govora posveti i članovima te frakcije Čedomira Jovanovića. Rekao je da je Demokratska stranka jedina koja je pokazala da je spremna da se suoči sa odgovornošću i greškama svojih članova zato što radi u interesu zemlje, rekao je da su oni dobro došli u DS-u, da učestvuju u njegovoj politici, ali u stranci, a ako deluju izvan toga da su sami sebi pokazali put. Predistorija tog unutrašnjeg sukoba je prilično duga. Ona teče od jeseni 2003. godine kada se Boris Tadić, u toku izborne kampanje distancirao od grešaka pojedinaca iz bivše vlade. Taj rizik je doneo pozitivan izborni rezultat. Sledeća tačka bili su partijski izbori u Demokratskoj stranci 2004. kada je Tadić pobedio na izborima za predsednika stranke.

U decembru 2004. na inicijativu 11 članova DS-a Jovanović je isključen iz stranke. Jedna grupa ga je branila, delimično i demonstracijama manjeg obima. Imao je očitu naklonost jedne grupe nevladinih organizacija i zagriženu podršku nekoliko medija. Posle toga najavljeno je formiranje frakcije a od Glavnog odbora DS-a, uz pozivanje na član 12. Statuta DS-a, koji reguliše pravo manjine da deluje u okviru stranke, traženo je da se u DS-u ozakoni postojanje frakcija. U DS-u je preovladalo stanovište da unutrašnje demokratije u stranci mora biti, da je, što bi rekao Desimir Tošić, diskusija neophodna, da manjina ima pravo na izdvojeno mišljenje, ali da to isključuje delovanje mimo organa stranke i organizovanje frakcije. Istorijski gledano, to stanovište je sa stanovišta održanja stranke opravdano.

ISTORIJA: Demokratska stranka je do sada imala teškoće u održanju partijskog jedinstva – rascepi teku u talasima: 1990. Liberalna stranka Nikole Miloševića, 1992. Koštuničina Demokratska stranka Srbije, 1994. Demokratski centar Dragoljuba Mićunovića, G17 plus 2003. Ona je imala iskustvo i sa usisavanjem političkih novih snaga – 1994. privrednici u "vreme kada je kamion C marketa pregazio profesora Mićunovića", 1997. studentski aktivisti s Čedom Jovanovićem, "šifrovani" eksperti 1999. "im priključivšsja" prijatelji oktobarske revolucije 2000. Posle sloma Živkovićeve vlade 2004. neki od njih pokazali su se kao balast zbog, ajde da kažemo, previše maštovitog shvatanja države i vlasti. Neki su pokazivali da se naprosto teško mire s gubitkom vlasti, a neki da su previše opijeni sopstvenom propagandom.

Izgleda da se pripadnici liberalno-demokratske frakcije nisu pomirili s tim da partijskom disciplinom ograniče svoje delovanje. Bilo je izveštaja o formiranju Saveta frakcije i o postavljanju poverenika po opštinama, koji imaju zadatak da formiraju frakcijske odbore. Pojedini izveštaji su govorili da frakcija ima menadžere čak u 53 opštine u Srbiji. Deo dinamike tog sukoba proizilazi i iz partijske procedure u Demokratskoj stranci koja je pratila analizu rezultata lokalnih izbora. Zavisno od rezultata lokalnih izbora u dvadesetak opštinskih odbora postavljen je partijski poverenik, a zakazane su vanredne skupštine u nekih četrdesetak odbora.

U međuvremenu istican je zahtev da rukovodstvo DS-a ponovo razmotri odluke o raspuštanju opštinskih odbora, da obustavi disciplinske postupke, da se ponište odluke o isključenju onih koji su se deklarisali kao članovi frakcije, pre svega odluku o isključenju Čedomira Jovanovića. Sukob očito još nije razrešen, mada je prilično daleko otišao.

Pitanje je kolika je realna podrška te frakcije (poneki od njih govore o podršci oko 30.000 članova, što bi bila četvrtina članova Demokratske stranke, što je verovatno preterano). Ona će reprezentovati tzv. petooktobarsku revolucionarnu nostalgiju i žeđ za lustracijom. Platforma većine u Demokratskoj stranci, koju kontroliše Boris Tadić, šira je i fleksibilnija, ali je očito da joj treba mnogo više vremena za unutrašnju konsolidaciju nego što je to možda pretpostavljala. Mada, možda uživa u žestokoj retorici koju ta frakcija upućuje prema Koštunici, većina u Demokratskoj stranci će verovatno morati da nastavi konfrontaciju sa tom svojom frakcijom, možda i da pojača distancu prema njoj.

Bilo kako bilo, taj svečani segment frakcijske borbe očito je poljuljao i utisak o samouverenosti koju je Demokratska stranka svojom programskom konvencijom u prisustvu stranih gostiju pokušala da učvrsti. Među gostima su bili i Luis Ajala, generalni sekretar Socijalističke internacionale, Kristofer Cepel, funkcioner SDP-a Nemačke, kao i Jorgos Papandreu, predsednik grčkog Pasoka. Događaj je dugo pripreman i trebalo je da predstavlja obznanu nacionalne strategije ove stranke.

TEŠKI DANI SPO-a: Kroz unutrašnje tenzije prolazi i Srpski pokret obnove čiju je sednicu Glavnog odbora u nedelju napustilo sedam članova. Među njima su bili i potpredsednik SPO-a Vojislav Mihajlović i šef poslaničkog kluba u Skupštini Srbije Veroljub Stevanović, koji je u Kragujevcu ostvario najbolji izborni rezultat. Grupa pristalica SPO-a nasilno je ušla na sednicu glavnog odbora, uz povike i guranje. Događaj ukazuje na eskalaciju sukoba poslaničke grupe SPO-a sa šefom stranke Vukom Draškovićem i sa njegovom suprugom Danicom i po nekim viđenjima verovatno vodi rascepu u Srpskom pokretu obnove.

Taj sukob je prolazio kroz razne faze: pri odlučivanju o ulasku u Koštuničinu vladu u februaru 2004. predsednik stranke Vuk Drašković je ostao u manjini i to je bio prvi slučaj da stranka krene putem drugačijim od predsednika. Drašković je posle ušao u tu koaliciju ali na nivou državne zajednice. Druga dramatična tačka je bila kada je grupa poslanika SPO-a kritikovala način rukovođenja strankom i iznela tvrdnju da se kadrovske i finansijske odluke donose na neformalan način. Danica Drašković je posle toga tužila ministra Bojana Dimitrijevića i poslanike SPO-a za klevetu. Onda je na jednoj burnoj sednici objavljeno pomirenje. U februaru sukob je opet rasplamsan. Glavni odbor SPO-a je po izlasku grupe funkcionera zatražio od poslanika da sprovode odluke Glavnog odbora i utvrđenu politiku stranke. Nakon toga krenula su saopštenja i kontrasaopštenja o tome da li je SPO u republičkom parlamentu obrazovao svoj poseban poslanički klub, izdvojen iz zajedničkog kluba SPO-NS. Onima koji ne pređu u novi poslanički klub preti se isključenjem iz stranke. Sadašnji zakon o izboru narodnih poslanika partijske centrale stavlja u donekle podređen položaj. Kao i Demokratska stranka i SPO je bio poprište partijskih raskola – 1993. iz njega je izašla Saborna narodna stranka Slobodana Rakitića; potom je usledio izlazak grupe s Mihajlom Markovićem, koji je bio najpre u Demokratskoj stranci, pa u Novoj Srbiji; 1997. Novi SPO pa Nova Srbija Velje Ilića... Kao i pomenuti rascepi u Demokratskoj stranci i rascepi u SPO-u bili su direktno vezani za izbornu strategiju – odlučivalo se o koalicijama (Depos, Zajedno), ili o mogućim kohabitacijama s vladajućim partijama (1994, 1997). I ta rasprava u SPO-u verovatno je rezultat dileme ove stranke s kim bi na nove izbore kad do njih dođe.

Raskol u SPO-u bi mogao da ugrozi vladinu većinu, mada o tome za sada nema direktnog nagoveštaja. Za sada su to samo oštre utakmice na sporednom terenu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine