Niko neće doći da nam pruži ruku spasa. Jedino sami sebe možemo da izbavimo, ako smo dovoljno uplašeni i dovoljno besni

Na albumu „Dani zatvorenih vrata" zagrebačkog pank benda „Hladno pivo" ima pesma pod nazivom „Žena". Protagonista pesme, razveden, sa četrdeset i nešto, nabraja kakva mu žena treba. Kada bi pesma bila ljubavna, lako bi se mogla podvesti pod banalni sentiment sredovečnog balkanskog muškarca. Ali pesma nije ljubavna, nego politička. U refrenu, Mile Kekin, frontmen benda, ravno i gotovo u pola glasa kaže: „da me uzme kakav jesam, ovakav zastrašen i bijesan".

To „zastrašen i bijesan" ne može se drugačije čitati nego kao opis stanja nekoga kome politika kroji sudbinu i koji se pred tim oseća nemoćno. Taj delić stiha jedne naizgled ljubavne pesme daje sasvim novo značenje onoj staroj „lično je političko" – šta je nekad važilo za aktiviste i zastupnike raznih politika identiteta, danas može da važi za svakoga.

Ima tome već nekoliko godina, otkako se pojavila i u svetu i ovde kod nas nova reč – „prekarijat". Označava društvenu klasu koja se rodila iz Svetske ekonomske krize od 2008. na ovamo. Ta se klasa ne može odrediti ni materijalnim stanjem, ni obrazovnim statusom, pa čak ni generacijski ili geografski. Nezahvalno je u novinarstvu koristiti termin „prekarijat" jer društvena teorija još nije dala usaglašenu i konačnu definiciju ove klase. Ali, za sad znamo da je reč o ljudima koji imaju nesiguran posao, nesigurnu platu i neizvesnu budućnost. Za proleterijat je bilo lako, „Internacionala" nas uči da su to „prezreni na svetu", „sužnji koje mori glad". A prekarijat? Možda zastrašeni i besni.

Zastrašen je i besan danas radnik FAP-a, baš kao i mladi asistent na nekom fakultetu društvenih nauka; lekar koji razmišlja o odlasku u Nemačku, baš kao i migrant na granici Grčke i Makedonije. Potonja dvojica komotno mogu biti i isti čovek, zapravo. Zastrašene su i besne žene koje su sa 50 i nešto postale tehnološki višak, baš kao i one duplo mlađe, koje se na razgovoru za posao tresu pred pitanjem: „Planirate li potomstvo?" U strahu su i one već trudne, jer mogu da dobiju otkaz ili da mesecima čekaju naknadu za porodilje. Preplašen je svaki penzioner čija je penzija jedini izvor prihoda za bar još dve generacije koje s njim žive pod istim krovom, a sigurno nije ni zamišljao ni zaslužio takvu starost. Strahom je preplavljen i svako zaposlen u javnom sektoru, jer javni je sektor proglašen za glavnog neprijatelja našeg napretka i glavnu metu MMF-a i njegovih uslova koje moramo da ispunimo, pa da nam krene u životu.

Zastrašen je i besan svaki mali preduzetnik koji je poverovao u floskulu da „treba uzeti svoj život u svoje ruke" i početi sopstveni posao, jer ga ova i ovakva ekonomska politika tera u sivu zonu, primorava ga da krši sulude zakone da bi preživeo i mimo svoje volje i izbora bude, zašto ne reći – kriminalac. Zastrašen je i besan i onaj radnik zaposlen kod vrhovnog božanstva srpskog napretka, njegove svetosti Stranog Investitora, onog što je došao, dobio 10.000 evra za svakog novozaposlenog, dao mu minimalac i ničim se nije obavezao da će ovde ostati.

Kad se sve ovako nabroji, strah i bes su možda jedine zdrave emocije koje su nam preostale. Problem je što ni jedna ni druga nisu „bogougodne" ni društveno prihvatljive: strah je za kukavice, bes za nerazumne, a besni ponekad mogu da budu agresivni. Ipak, na kraju dana, svako za sebe treba da razluči čega se plaši i na koga je besan. Čega se plašimo, nije teško shvatiti – neizvesnost je to „čudovište iz ormara", kiselina koja nas nagriza sporo, mrcvari nas polako dok nas ne dotuče. Neizvesnost ubija nežno. Ali na koga ili šta smo besni? Na koga usmeravamo taj bes?

Pre ravno mesec dana, Lj.Č. iz Majdanpeka, majka dvoje dece, bes je usmerila ka sebi. Ubila se u podrumu svoje zgrade nakon što je „u okviru racionalizacije radnih mesta u zdravstvenim ustanovama" otpuštena iz Doma zdravlja gde je radila kao spremačica. Ne zvuči li kao ruganje u lice što se razlog zbog kog je Lj.Č. odlučila da umre zove „racionalizacija"? Jedino racionalno u ovom slučaju bio je strah te žene za budućnost svoju i svoje dece. Ali taj racionalni strah odvukao je na potpuno iracionalan put: sav bes, gnev i ljutnju zbog nevolje koja ju je snašla iskalila je na samoj sebi. Poverovala je Lj.Č. u još jednu surovu laž: da je suvišna, nikom potrebna, da je smetnja i odlučila je da se skloni jer spasa nema. Naši su se životi pretvorili u neku bolesnu društvenu igru sa ispadanjem. Znate ono kad „poginete" u igrici. E, pa, Lj.Č. je dokaz da je ta igrica postala realnost. E zato smo zastrašeni i besni.

Zastrašenima i besnima teško je da poveruju da spasa možda ipak ima. Šta ako je spas baš u tome – u strahu, a potom i u besu, kao posledici tog straha? Ako umesto ka sebi, bes i ljutnju usmerimo ka onome što nas plaši, šta bi se onda desilo? Prvo, sučićemo se sa najvažnijim: nikakvo se ovde čudo neće desiti, nikakav se veliki investitor neće pojaviti, imaju oni gde da nađu radnu snagu jeftiniju od ove koju mi imamo i još se ponosimo svojom jeftinoćom. Nema nikakve ruke spasa ni neočekivane sile koja će se iznenada pojaviti i rešiti stvar. Neće nam ni EU niti bilo kakvi pritisci spolja odagnati strah i omogućiti da dišemo slobodno. Pogledajte Mađarsku. Sami smo i samo sami sebe možemo da spasimo, tako što ćemo prestati da se stidimo svog straha i prestati sebe da kinjimo zbog svog besa. Strah je taj koji može da nas oslobodi, jer strah izaziva bes. Ali bes ne rađa nužno agresiju i destrukciju, nego baš ono suprotno od toga. Samo ako se usmeri tačno gde treba.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine