VREME BR.1263 | 19. MART 2015. >

Tragedija u magli politike

Sedam ljudskih života i dragoceni vazduhoplov izgubljeni su u maglovitoj noći između prošlog petka i subote. Tragedije se događaju, statistički su retke, ali i neizbežne. Problem sa ovom tragedijom, međutim, jeste u tome što je izazvala neprilične i povremeno histerične samoodbrambene reakcije pre nego što je bilo kakva zamerka bila upućena. Čovek ne može da se otme utisku da tu nešto nije u redu, psihoanalitičarski rečeno, da je reč o omaškama; običnim jezikom – da je reč o nečistim savestima

Dakle, ovako: u Novom Pazaru imali su petodnevnu bebu u kritičnom stanju. Detetu je bila potrebna medicinska pomoć bolje opremljene bolnice, pa su kolima hitne pomoći lekar i anestetičar krenuli ka Kraljevu – ili Kragujevcu, još nije jasno. Bio je petak, 13. mart, po podne. Kod Raške se onda obrušio odron i prekinuo saobraćaj. Lekari su zamolili za helikopterski transport; dežurni vazduhoplov za spasavanje i traganje na Batajnici bio je helikopter Vojske Srbije Mi 17 i zadatak im je prenet odmah; uzleteli su za Rašku oko 19:30. Reč je o veoma solidnom i – kako čujemo – odlično održavanom helikopteru sa vrhunskom i iskusnom posadom, koja iza sebe ima stotine sličnih uspešnih letova. Mi 17 u dežurstvu ima pune rezervoare, sva tri, sa 2800 litara kerozina, što je dovoljno da četiri puta odleti od Beograda do Raške i natrag. Ponekad je količina goriva manja, ako se očekuje težak teret, što ovde nije bio slučaj. Opšti konsenzus među ljudima iz avijacije i specijalista za helikoptere jeste da mu goriva nije moglo nestati u povratku i nema razloga sumnjati u to. Pravilo u avijaciji je jasno: goriva nikad dosta – dok ne dođe do prinudnog sletanja; tada ga je uvek previše.

PITANJA BEZ ODGOVORA: Zapovednik vazduhoplova, major Omer Mehić, kopilot kapetan Milovan Đukarić i dva avio-mehaničara, stigli su u Rašku, primili dva lekara i ugroženu bebu i uzleteli ka Beogradu. Koliko se može saznati, do Mladenovca je sve išlo kako treba; onda se vreme pokvarilo. Tada je verovatno nastupio trenutak da se razmisli o alternativnoj destinaciji, jer je u zoni Aerodroma "Nikola Tesla" kod Surčina počela da se navlači magla. Koja alternativna destinacija? Kraljevo? Kragujevac u koji se medicinska ekipa bila prvobitno uputila? Niš? Batajnica koju ovi piloti odlično poznaju, jer im je baza? VMA na Banjici, sa tri platforme za sletanje helikoptera i dovoljno visoko da magle ne bude ili da bude ređa? Bilo gde, samo da ima elementarne vidljivosti. Kasnije priče o tome da je Aerodrom "Nikola Tesla" vrhunski opremljen za sletanje i poletanje i pod najgorim uslovima možda su tačne, ali su irelevantne. To se odnosi na avione, ne na helikoptere, pa ne uvek i na avione: aerodrom je te kobne noći bio zatvaran čak i za avione sa svim uređajima za instrumentalno sletanje, jer je magla bila pregusta. Između 22:27 i 23:20 – tri su leta bila preusmerena na Temišvar, da bi se posle 23:20 vratili na Surčin. Uprkos tome, "Politika" od utorka ima tekst sa naslovom "Aerodrom ‘Nikola Tesla’ bio bezbedan za sletanje". Tu se navodi šturo saopštenje o tome koliko je aviona uzletelo i sletelo u periodu od 21:00 do ponoći; ne govori se o preusmerenim letovima kojih je bilo.

Helikopter majora Mehića pokušao je da sleti dva puta u tom vremenskom periodu; treći put je pao. Zašto je pokušavao tri puta, kad je situacija bila očigledno nepovoljna? Bilo je prvi put jasno da je magla toliko gusta da valja potražiti drugo mesto za sletanje. Nemamo odgovor, niti ga očekujemo – iz razloga koje ćemo razmotriti. Po medijima su se posle pominjali razni uređaji, uključujući i pojačivače svetla itd., ali je to bez značaja: pojačivači svetla ne pomažu u magli, kao što ne pomaže ni paljenje svetala na stadionima Zvezde i Partizana; naprotiv, jer se jako svetlo reflektuje u magli i čini je još neprozirnijom, kao što zna svaki vozač automobila. Ostaje da se vidi jesu li te slaboumne ideje zasta ostvarene i kome su pale na pamet, ali ni te informacije ne očekujemo. Ovaj helikopter imao je visinomere: dva barometarska i jedan radiovisinomer; pretpostavka je da su bili baždareni na nadmorsku visinu Surčina, ali pilot koji u magli prilazi, vođen samo radio-vezom sa radarskim osmatračima, kako čujemo, nije u zavidnom položaju. Mi još ne znamo da li je i kakav GPS imao. GPS će dati nadmorsku visinu, ali apsolutnu, od mora; ne i relativnu, od terena ispod. Helikopter u gustoj magli košmar je svakog pilota; logični postupak je tražiti prozor vidljivosti sa bezbedne visine. Pritom, oko Surčina ima visokih stubova dalekovoda, koji su drugi košmar pilotima helikoptera; linijski piloti prate pravce prilaza i ne moraju o tome da brinu. Zapovednik vazduhoplova Mehić, dakle, našao se u ozbiljnoj neprilici: em ima bebu koja umire, em se izgubio u magli. Mi ne znamo – a plašimo se da nećemo ni saznati – da li je major Mehić tražio alternativno mesto za sletanje i šta mu je rečeno; goriva je trebalo da bude dovoljno čak i do Novog Sada ili tako nekog mesta bez magle. Bila bi dobra i svaka njiva pored puta po kome može da dođe kombi hitne pomoći. Zapovednik vazduhoplova gospodar je leta i letelice dok je u vazduhu i niko ne sme da mu naređuje: on odgovara za vazduhoplov, posadu i putnike – i samo on.

"NEKI JAKO MOĆNI LJUDI": Druga vazduhoplovna mudrost kaže da je uzletanje stvar slobodnog izbora; sletanje je obavezno. Tu je sad vreme za jednu digresiju. Sletanje helikoptera sa kritično ugroženom bebom baš na aerodorm u Surčinu bilo je – kako vidimo – najavljeno određenim medijima unapred. Sada se svi stide da priznaju, ali možemo pretpostaviti da su neke ekipe bile spremne na licu mesta. Urednik štampane stvari "Alo" skrušeno je priznao da su mu neki "jako moćni ljudi" javljali da je helikopter sleteo i da je beba u bolnici; agencija Beta se okliznula takođe, ali je glavni urednik to posle protumačio pogrešnim tumačenjem izjave nekog doktora da su spremni da bebu prime i zamorom dežurnih novinara noćne smene; na internetskim portalima značajnih medija pojavila se ista informacija; niko neće da kaže ko im je to javio u trenutku kada major Mehić još ne zna šta će od sebe i helikoptera. Neće da kažu i ne smeju da kažu, jer da smeju, rekli bi. "Neki jako moćni ljudi", kako čovek reče.

Malo podsećanje: tako su isto neke beogradske novine 1934. javile da je kralj Aleksandar Karađorđević srećno prispeo iz Marseja u Pariz, a čovek je završio u prosekturi, ustreljen. Tako su jedne zagrebačke novine krajem devedesetih bile javile da je američki sekretar za trgovinu Ron Braun srećno sleteo u Dubrovnik, a jadnik je poginuo kad je vladin 737 udario u brdo, pokušavajući da sleti na Ćilipe po buri. Pouka glasi: prvo vidi, pa onda javljaj, ali godine prolaze, "neki jako moćni ljudi" insistiraju, pa ti odbij, itd. Tokom noći objavljivane su ispravke, menjane naslovne strane i šta se već sve radi – ali bilo je kasno: bruka je pukla. Nelagodnost od te bruke oseća se i u utorak, a biće je i dalje, koliko vidimo. Ako je Aerodrom "Nikola Tesla" bio "bezbedan za sletanje", kako kažu, zašto major Mehić nije lepo sleteo? I zašto niko to ne pita?

NA LICU MESTA: Sutradan ćemo saznati da je kontakt sa helikopterom, tj. posadom, bio izgubljen oko 22:31 h u petak noću. Taj kontakt bio je mobilnim telefonom, kaže visoki oficir Vojske. Zašto nije bio uobičajenom VHF ili UHF radio-vezom? Zato što se radio-veza sluša i snima? Recite nešto. Magla se koliko-toliko digla u međuvremenu i avioni iz Temišvara vraćaju se, ali helikoptera nigde nema. Olupinu su našli tek oko dva izjutra u subotu, 14. marta, a "uviđaj" su završili peške (bilo je duboko blato), na licu mesta oko osam izjutra. Ima samo jedna fotografija, teleobjektivom izdaleka: olupina izvrnuta na levi bok, pored nje nekoliko metara udaljen cilindrični predmet koji bi mogao biti ili rep helikoptera ili rezervoar koji je otpao; nije jasno. Svih pet krila rotora očigledno je iščupano sa glave rotora, što samo znači da su u trenutku kontakta sa tlom bila u pokretu; čak u brzoj rotaciji, što bi upućivalo na zaključak da su motori radili – ili da je pilot pokušao sa manevrom autorotacije. To je kad helikopter izgubi pogon, pa pilot izvede određeni manevar koji zarotira rotor dok propada kroz vazduh i pre udara o tlo podigne kolektivnu komandu i poveća uzgon koristeći inerciju rotora, da ne gnjavimo sad sa tehničkim finesama. Prizor olupine i sudbina posade i putnika ukazuju da je helikopter udario o tlo popriličnom brzinom; uspešni manevar autorotacije polomio bi stajni trap i naneo teža oštećenja, ali ne ovakva. Slike iz blizine pokazale bi oštećenja i tragove na tlu, iz čega bi se dali izvesti precizniji zaključci, ali mi slike nemamo. Nije jasno je li ili nije bilo došlo do požara; stručnjaci kažu da vatra nije obavezna i da je požara bilo, olupina bi bila pronađena ranije, pošto je ležala na kilometar od auto-puta i oko dva kilometra od piste. Količina preostalog goriva – ako je istina to što se priča – garantovala bi popriličan plamen. Olupina ne izgleda kao da je spaljena u velikom požaru tog tipa.

Sva ova i još mnogo drugih pitanja pojavila se su u javnosti odmah; vazduhoplovna zajednica zna se između sebe i rado se javlja po društvenim mrežama i inače. S njima se nije šaliti, jer su solidarni, znaju o čemu govore i hrabri su. Odmah, međutim, bez čekanja na prve nalaze, vlast kreće sa histeričnom kontraofanzivom protiv još neizrečenih primedbi i to konačno pušta crva sumnje u javnost. Aleksandar Vučić, arogantniji i nabusitiji nego ikad ranije, prenemaže se na konferenciji za novinare: šta je trebalo, da ne pošaljemo helikopter, pa da nam posle zamerate (uvek drugo lice množine; znaju oni ko su) da nismo hteli da spasemo bebu jer je druge veroispovesti? To je sad nadasve zanimljivo: otkad beba od pet dana ima "veroispovest" i odakle Vučiću uopšte takva neuobičajena ideja? Kao prvo, niko nije imao primedbu na to što je helikopter uzleteo; i treba da uzleti, kao i uvek do sada. Da nije uzleteo iz ko zna kog opravdanog razloga (kvar, vreme itd., nemamo helikopter koji može) niko ne bi pravio pitanje: takav je život, ne može sve uvek. Vučić, naime, anticipira moguću primedbu u skladu sa sopstvenim radikalskim načinom razmišljanja i to je očigledno. On zamenjuje tezu: nije reč o "veroispovesti" petodnevne bebe; reč je o propaloj reklamnoj senzaciji, jer odakle inače nagoveštaj trijumfa određenim medijima? Vučić viče da "ne da" ministre Gašića i Lončara, a niko mu ih još nije ni tražio. Biće da on zna nešto što mi ne znamo. Ono što se desilo bio je rast slutnje da su ta dvojica čekali bebu iz Novog Pazara spremni, sa spremnim TV ekipama. Na pitanje gde su ta dvojica bili te noći, Vučić kaže da zna "gde su bili u tri" te noći, ali ne kaže gde su to bili.

Problem se polako svodi na drugi deo avijatičarske mudrosti: sletanje je obavezno. Zašto je major Mehić tri puta pokušavao da sleti baš na Surčin po takvoj magluštini, ne tražeći alternativnu destinaciju? Ili je možda tražio alternativu? Ne znamo; kontaktirali su mobilnim telefonima, a ne standardnom i obaveznom VHF i UHF radio-vezom koja se kasnije presluša sa magnetofona. Možda BIA i VBA imaju snimke tih razgovora mobilnim telefonima, ali ih nikada nećemo čuti, ne brinite. I ko će sada da uveri javnost ("neprijatelje, Miškove plaćenike, one koje plaćaju evropske gazde" itd.) da ovde nemamo posla sa katastrofalnim ishodom jedne marketinške operacije, preuranjeno rasprodate okolo? Da je sve prošlo kako treba; da su se ministri slikali sa bebom pogrešne "veroispovesti" te noći, pa se sutradan pojavili sa uobičajenim statistima, u letačkim kombinezonima, naravno, pred TV kamerama u Vladi – kamo lepe sreće, neka ih tamo, samo da su živi i zdravi – sve bi bilo u redu. Ispalo je, međutim, nažalost, drugačije; zašto? Zbog insistiranja na sletanju u surčinskoj magli, jer TV ekipe čekaju? Pa, ko im još veruje bilo šta?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine