Embargo SAD-a prema Kubi koji traje već 54 godine još nije ukinut, Raul Kastro i Barak Obama izneli su bezbroj protivrečnih mišljenja o spoljnoj i unutrašnjoj politici dve zemlje, ali jasno je da je neprijateljstvo koje traje od pobede Fidela Kastra i njegovih sledbenika daleke 1959. godine završeno, valjda nepovratno

Bivši predsednik Sjedinjenih Američkih Država Džimi Karter jednom je opisivao svoja očekivanja pre nego što je izabran na mesto prvog čoveka SAD i ono što ga je na tom poslu zaista sačekalo. Rekao je da je verovao da američki predsednik drži konce u rukama i o svemu odlučuje, ali da je taj posao najsličniji vozaču automobila kome je dozvoljeno da volan malo pomera levo ili desno, ne menjajući pravac, i da ponekad možda otvori prozor.

Iako je američki predsednik ikonična figura, verovatno je ovaj opis dosta tačan. Naivno je verovati da u američkom društvu politika, i spoljna i unutrašnja, može da zavisi od volje samo jednog čoveka. Ipak, simbolički uticaj predsednika je izuzetno jak, mnogi presudni događaji vezuju se za njegovu ličnost, pa imamo „ere" Niksona, Regana, Buša starijeg i mlađeg, Bila Klintona…

Era Baraka Obame započela je velikim obećanjima - zatvaranje zloglasnog zatvora Gvantanama na Kubi, kraj američkog vojnog angažovanja u Iraku i Avganistanu, mir i saradnja među narodima umesto konflikata.... Zbog toga je i dočekan sa euforijom, naročito u „liberalnom" delu sveta. Fascinacija Obamom ponekad je dosezala i groteskne razmere, kao kada je 2009. godine, na samom početku mandata, „na neviđeno" dobio Nobelovu nagradu za mir.

Pokazalo se da je Karterova definicija predsedničkog posla bila i za Obamu tačna: Gvantanamo još radi, američki predsednik je ratove podelio na „dobre" (Avganistan) i „loše" (Irak), pa se vojska SAD povukla iz Iraka (uz zadržavanje uticaja u ovoj zemlji), povlačenje iz Avganistana je delimično realizovano, ali daleko je vreme kada SAD neće biti aktivno angažovane u ovoj zemlji. Da ne bude jedini američki predsednik u dugom nizu koji nije započeo bar jedan rat, Barak Obama se pobrinuo 2011. godine kada su SAD učestvovale u intervenciji u Libiji (ovih dana se Obama vajkao da su ga na to nagovorili britanski premijer Kameron i francuski predsednik vlade Sarkozi, kao da se nije radilo o predstavnicima tri moćne sile, već o tinejdžerima od kojih su dva loša ubedila dobrog da učestvuje u obijanju trafike).

I mada Nobel za mir američkom predsedniku iz ove perspektive izgleda kao loš vic, Obamina era ostaće upamćena i po dva spektakularna pomirenja. Jedno je počelo pre tri godine, uz posredovanje pape Franje, a na simbolički način okončano je kada je američki predsednički avion sleteo 20. marta u Havanu (o detaljima posete pogledati linkove ispod teksta).

Doduše, embargo SAD-a prema Kubi koji traje već 54 godine još nije ukinut, Raul Kastro i Barak Obama izneli su bezbroj protivrečnih mišljenja o spoljnoj i unutrašnjoj politici dve zemlje, ali jasno je da je neprijateljstvo koje traje od pobede Fidela Kastra i njegovih sledbenika daleke 1959. završeno. To neprijateljstvo počelo je da gubi smisao još padom Berlinskog zida 1989. godine i raspadom Sovjetskog Saveza. Već tada je bilo jasno da Kuba nije trojanski konj komunističke revolucije u američkom dvorištu, već zemlja izmučena sankcijama i izolacijom, ali je politika Vašingtona prema Havani ostala ista, mada su neprijateljske izjave postale nekako mlake i rutinske. Za držanje čvrstog kursa prema komunističkom ostrvu bilo je razloga, od kojih je uticaj lobija kubanskih emigranata u Americi jedan od važnijih, ali što su godine više proticale bilo je sve jasnije koliko je takav odnos relikt prošlih vremena. Bilo je potrebno da prođe više od dve decenije od kraha komunizma da bi se to javno izgovorilo, ali konačno se i to desilo, a hladni rat SAD i Kube je okončan,valjda nepovratno.

U delimičnoj senci Kube ostao je drugi, možda i spektakularniji iskorak američke administracije pod Obamom, a to je otopljavanje odnosa sa Iranom. Za razliku od Kube, od 1979. godine i Islamske revolucije neprijateljski odnosi dve zemlje nisu nikada prešli u rutinsku fazu, već se intenzivna međusobna mržnja održavala na konstantnom nivou. Za pothranjivanje te mržnje povoda je bilo bezbroj – upad iranskih demonstranata u ambasadu SAD u Teheranu 1979. i uzimanje talaca, propala akcija oslobađanja talaca od strane američkih marinaca 1980, obaranje iranskog putničkog aviona 1988. raketom ispaljenom sa američkog vojnog broda, međusobne optužbe za terorizam, američke sankcije zbog iranskog nuklearnog programa…

Interesantno je da je do drastičnog zaokreta došlo kada je frontalni sukob SAD i Irana izgledao nikada bliži – u septembru 2013. je ruka Amerike i njenih saveznika stajala na obaraču, bombardovanje Sirije izgledalo je neizbežno. I Teheran i Vašington su bili svesni da to bombardovanje i Asadov poraz znače da šiitski Iran ostaje bez ijednog saveznika u regionu, sa dobro naoružanim neprijateljima na svojim vratima. A onda je britanski parlament odbio da podrži intervenciju u Siriji, i ono što je delovalo kao neminovno nije se desilo.

Potom je uspon Islamske države u Iraku i Siriji pokazao da su se stvari otele kontroli, neko je u Vašingtonu ispravno zaključio da nema rešenja krize bez jedne od najjačih regionalnih sila, i SAD i Iran postali su nevoljni saveznici. Od prsta na obaraču 2013. došlo se do ukidanja sankcija Iranu zbog njegovog nuklearnog programa prošle godine. Ne i svih američkih sankcija, naravno, niti su sve otrovne reči prestale da se razmenjuju. Neće Barak Obama posetiti Iran, možda ni njegov naslednik, niti će Rolingstonsi ikada zasvirati u Teheranu, kao što u Havani hoće ovih dana. Ipak, ostaće zabeleženo da je moguće da u svetskoj politici razum bar ponekad trijumfuje, kakvi god interesi stajali iza toga.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine