Autor

30.3.2016. >

Zanimanje: skandalmajstor

Pre koji mesec dana imali smo naduvavanje moralne panike na temu „državnog udara" koji samo što nije nastupio, ama ga je sprečio Dragan J. Vučićević svojom nepodnošljivom dernjavom po Informeru i Pinku, sve kumeći i bogoradeći da Aleksandar Vučić ni slučajno ne ode u Kinu, jer da će ga svrgnuti s vlasti razni špijuni i tajkuni, čim se okrene.

Vučić se – slava Gospodinu – iz Kine vratio neoštećen, a „državni udar" je izostao. Nije da smo se nešto brinuli; jedino se Di Džej pravio da se brine i drao se, a mi smo gledali i pitali se ko tu koga zajebava. On nas, naravno.

Pre neki dan dotični gospodin nadigao je galamu, dernjajući se po običaju, da eto sada imamo „vanredno stanje" zbog neke tuče kod Đerma. „Vanredno stanje" je ipak malo manje od „državnog udara", pa nam je bilo donekle lakše.

Odakle sada „vanredno stanje"? Desilo se da su se na Đermu dohvatili neki lokalni pijačni dripci sa poslanicima i aktivistima Demokratske stranke. Bilo je to ono klasično „reč po reč", sa sve mrštenjem i „unošenjem u lice", pa su pukle neke flaše i letele neke gajbice, a viđen je i neki nož, sve uz preklinjanje izvesne starije gospođe: „Nemojte ljudi!". Prošlo je bez žrtava u ljudstvu i tehnici, a policija je uredovala brzo i kako treba: četiri lica privedena su i prijavljena prekršajno, po JRM (javni red i mir). Demokratska stranka je sutradan – normalno – održala pres-konferenciju u znak protesta, jer ovo nije ni prvi, a plašimo se ni poslednji, slučaj nasilja u predizbornoj kampanji. Na toj pres-konferenciji pojavio se i Dragan J. Vučićević, mašući svojim novinama i derući se opet: šta, kaže on, u Srbiji je bilo 5000 tuča prošle godine, a vi sada od samo jedne tuče pravite vanredno stanje! Drao se toliko i gurao se sa Gocom Čomić da su na kraju ovi iz DS prekinuli pres konferenciju. To mu je bio već treći put, a plašimo se da nije poslednji, jer mu je to očito prešlo u običaj. Prvo je pravio skandal u Savetu za borbu protiv korupcije; pa u NUNS-u, pa sada opet. Po prvi put mu je uspelo da rastera jednu konferenciju za štampu, što nije malo dostignuće.

Premijer je prvo užasnuto reagovao na taj incident, da bi se i on i stranka odmah preorijentisali na kriminalističku forenziku: da zašto DS nije objavila „ceo snimak" i da tu ima nešto itd. Ceo snimak smo odmah i videli – eno ga na Youtube – i razlike nema: Šutanovac i Balša Božović s rukama na leđima prepiru se sa pijačnim dripcima, pa tu posle lete gajbice i sevaju flaše i noževi. Predizborna otadžbinska komanda osetila je potrebu da neutrališe stvar, a Di Džej se spontano zaleteo odmah, ne treba njemu podstrek ili instrukcija; zna on i sam koliko je sati i odakle vetar duva.

Oslonac na dernjavu i bezobrazluk nije ništa novo; dr Šešelj je od bestidnosti, laganja i opscenosti napravio doktrinu, pa na njoj i karijeru. Ali, istini za volju, ovakav bezobrazluk u to vreme nismo viđali. Di Džej je novost. U kombinaciji sa TV podrškom Željka Mitrovića, on ispituje granice dopustivog. Tih granica – očigledno – više nema: sve može, a Di Džej može sve. Boga nema, dakle sve je dopušteno; i obrnuto: čim je sve dopušteno, mora biti da Boga nema.

Zamislimo sada nešto od čega nam se gadi i ne želimo nikako: da neko jednoga dana, tokom skandala koji je Di Džej došao da napravi, uzme stvar u svoje ruke, zavrne ruku Di Džeju i izbaci ga glavačke s lica mesta, uz eventualni diskretni udarac, ali tako da se ne vidi posle kod lekara. Zašto se toga užasavamo? Zato što Di Džej ide okolo, pravi skandale i dernja se, sve nadajući se da će jednoga dana neko izgubiti živce i zavaliti mu vruću šamarčinu, koju je, uostalom, uveliko zaslužio. Zamislite sada – daleko bilo! – da se tako nešto desi. Pa ne bismo imali više „državni udar" ili „vanredno stanje"; imali bismo Armagedon, globalni termonuklearni rat, građanski rat i opravdani povod za pravo vanredno stanje i pravi državni udar.

Posao skandalmajstora je takav. On ide i provocira, sve nadajući se da će nekome prekipeti, pa će on, Di Džej, tada biti pobednik. To je radio i Voja Šešelj, doduše, pa mu nije uspelo, osim ono malo vode koju je dobio od Nikole Barovića, pa je Nikola to skupo platio. Uzgred, jedina tri čoveka s kojima se Voja Šešelj u živim TV emisijama učtivo ponašao bili su Nebojša Popov, Nenad Čanak i Bogdan Denić (koga sam se setio sada, dan pošto je umro). Zašto? Zato što je Nebojša veliki i jak (bivši prvak u rimsko-grčkom hrvanju) i nezgodan karakter; Nenad je tada bio velik i jak, a pred vratima studija čekali su Mata i Stevica, veterani 63. padobranske brigade, pa je varijanta Barović bila isključena; Bogdan je bio bivši lučki radnik, sindikalac, veliki i jak, a hteo je i da udari; i to jako, kao što je Šešelja i bio upozorio pred vratima studija.

Ima, dakle, načina i da se skandalmajstori dovedu u red. Ali nema više koga. Bezobraznici bez greške osećaju koliko i gde mogu; bestidnost ide dokle može, kao i opscenost s kojom normalni, lepo vaspitani ljudi ne znaju šta bi i kako bi. Imam sugestiju za rešenje tog problema, ali ću je – uz žaljenje – zadržati za sebe, oprostite.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=204#knj1

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine