Posle nekoliko sati opšte dernjave o „izbornim krađama", jedina stranka koja je podnela svega dve pritužbe Republičkoj izbornoj komisiji bila je – Srpska napredna stranka. Ostali su pominjali sve moguće priče, počev od Siniše Malog koji je ubacio glasački listić u nezapečaćenu praznu kutiju, a bez kontrolnog lista koji je on bio obavezan da popuni i potpiše kao prvi glasač. To nije krađa; to je nepravilnost. Onda je krenula priča o „bugarskom vozu": dobiješ popunjeni glasački listić pred biračkim mestom, ubaciš ga, a onaj nepopunjeni izneseš napolje i pokažeš dobrim ljudima, koji ti se onda oduže nekako. Svakako, ljudi ste, dogovorićete se. Dan posle izbora dođe moj brat od strica, ozbiljan čovek i priča: slušao je kao dete da je predratni vlasnik pirotske fabrike „Tigar" na izborima delio po jedan levi opanak, a posle glasanja i desni opanak; on je znao kako je ko glasao, kao što je i OZNA znala posle rata. Bilo je i ono sa dve polovine novčanice od sto dinara, znate već.

Da se na izborima kraducka – ajde da budemo tolerantni – zna se oduvek. Nekada mnogo, kao Sloba 1996. i 2000, nekada manje; uglavnom malo. E, sad: zašto bi neko krao na izborima za koje je svima jasno i vidi se golim okom da pobeđuje? Ima tu nekoliko razloga, ne mnogo. Kao prvo, ambicije lokalnih skorojevića-liderčića da se pokažu boljima nego što jesu: eto smo dobili 60 %, umesto 55 %. Zatim ozbiljne brige onih koji su u opasnosti da zaista izgube na lokalu, pa moraju da kradu, jer je opstanak u pitanju: sinekura u upravnom odboru i prateći A6 nisu mala zajebancija...

Tu sad dolazimo na najzanimljiviji deo priče. To su oni kojima je krađa u krvi; jednostavno ne mogu da ne ukradu, čim i ako se ukaže prilika. Tu sam se prisetio čuvenog lika iz literature: Šure Balaganova iz „Zlatnog teleta" Iljfa i Petrova. Taj Šura Balaganov, jedan od brojnih sinova poručnika Šmita (pročitajte knjigu ponovo, poučna je), bio je lopov i prevarant, što mu se dade i oprostiti; takva su vremena bila. Bilo kako bilo, Šura je odustao od saradnje u herojskom poduhvatu Ostapa Ibrahimoviča Bendera da postane milioner i otišao svojim putem. Ostap Bender je, međutim, uspeo i postao milioner. U jednom trenutku on slučajno sreće Balaganova u Moskvi, razneži se (lako mu je kad je milioner) i pita ga sa koliko para bi bio srećan u životu. Balaganov kaže: sa 6400 rubalja. Bender mu daje pedeset hiljada rubalja, kao čovek korektan i zahvalan. Njih dvojica onda uđu u tramvaj. U tramvaju Balaganov pokuša da izdžepari neku građanku i bude uhvaćen (sa pedeset hiljada u džepovima); „Bilo je mahinalno!", viče Balaganov dok ga izvode i predaju miliciji.

E, to „mahinalno" je problem. Ovi naši naprednjaci imali su pedeset hiljada rubalja već u džepu, mogli su sebi da dozvole da izgube tridesetak poslaničkih mandata za još četiri godine zabave u Skupštini. Ne bi me začudilo da su probali da ukradu novčanik sa jednom rubljom i 20 kopjejki; samo iz principa. Da im dokažemo ne možemo, ovo su samo moje slutnje i maštarije (zasnovane na iskustvu, doduše). Mahinalno, iz navike. Iz iste navike s kojom kupuju diplome i doktorate, napadaju žandarme, tuku političke protivnike u lokalnim izborima za mesne zajednice, dele sebi mesta u upravnim i nadzornim odborima, ugrađuju se u vratolomne offshore kombinacije, kupuju u preskupim buticima i preskupe nekretnine; itd. Sve je to – kao i Šura Balaganov – na gladan kurac pravljeno, zinulo im je dupe kao advokatska torba, sad ili nikad, šta smo klepili – klepili.

Nećemo, dakle, uzimati za ozbiljno optužbe za izborne krađe – dok nema dokaza. Ali nekako nam se ne čine čudnima. Kao da ne znamo s kim imamo posla.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine