Zašto treba zatvoriti Misiju Srbije pri Evropskoj uniji

Svega desetak dana pre otvaranja famoznog poglavlja 23 pretpristupnih pregovora sa Evropskom Unijom, objavljeno je da je opozvan šef misije Srbije pri EU Duško Lopandić, karijerni diplomata sa tridesetogodišnjim stažom kome se inače bližio kraj mandata. Kao razlog je navedeno to što ambasador nije na vreme obavestio Ministarstvo da se u Evropskom parlamentu sprema izložba o kontroverznom hrvatskom kardinalu Alojziju Stepincu. „Politika" je objavila da je ambasador rekao ministru spoljnjem u ostavci Ivicu Dačiću: „Mislio sam da sam vas obavestio", na šta je Dačić odvratio: „A ja sam mislio da ti možeš da budeš ambasador".

Usledilo je Lopandićevo otvoreno pismo Dačiću u kome se on žali da je smenjen mimo postojeće procedure i da izložba, koju je organizovala ekstremno desna hrvatska zastupnica u EP Marijana Petir, nije imala službeni karakter, te da je misija pravovremeno izrazila negodovanje zbog njenog održavanja nadležnim službama Parlamenta. "Ovaj postupak je u drastičnoj nesrazmeri sa uobičajenim slučajevima poslovičnog otezanja MSP da se odredi prema raznim aferama i propustima koje su pogađale ugled ili interese naše zemlje, uključujući i one zbog kojih su naši ljudi gubili živote ili kada su mesto otpravnika poslova popunjavale osobe koje se nalaze pod krivičnom odgovornošću, a moglo bi se naći još raznih drugih primera," naveo je Lopandić u pismu.

Ministarstvo je istog dana odgovorilo Lopandiću javnim saopštenjem u kome se kaže da je on smenjen u skladu sa zakonom, uz ponovljene optužbe na ambasadorov račun. „Misija je reagovala prema evropskim institucijama tek 14. juna, na dan otvaranja izložbe. Čak je i Bojan Pajtić reagovao pre Lopandića i misije. Možda za Lopandića to nije ozbiljna profesionalna greška, ali za srpski narod u celini i za Republiku Srbiju pitanje Stepinca i pokušaj njegove ne samo rehabilitacije, već i kanonizacije, jeste od vitalnog značaja. Suprotstavljanje tome je dužnost svih državnih organa i naših predstavnika u svetu", piše u saopštenju. Zanimljiv je i deo u kome se MSP osvrće na Lopandićevu tvrdnju da je do opoziva došlo u „osetljivom trenutku" i da je tokom njegovog mandata ostvaren značajan napredak u evropskim integracijama Srbije: „Što se tiče njegove tvrdnje da su za vreme njegovog mandata odnosi Srbije i EU dostigli najviši nivo, uz dužno poštovanje ambasadora i Misije, to je rezultat politike Vlade Republike Srbije, čiji evropski put sigurno neće zavisiti od kadrovskih rešenja u Misiji".

E sad, MSP je formalno u pravu kada kaže da je Lopandić trebalo ranije da obavesti Beograd da je priprema izložbe u toku, ali je značaj tog događaja jako preuveličan. Evropski parlament ima 751 poslanika od kojih mnogi, kao Petir, imaju ekstremne stavove, a statut im dozvoljava da o svom trošku priređuju razne kulturne manifestacije, koje imaju privatan karakter. Posebno administrativno telo Parlamenta, nezavisno od političkog uticaja, daje konačno odobrenje da li će se neka manifestacija održati, a ovaj dopisnik se seća izložbe fotografija o Vukovaru 2013. (koju je organizovala Ruža Tomašić, takpđe sa ekstremne desnice) iz koje je nadzorno telo uklonilo niz radova pod obrazloženjem da izazivaju nacionalnu mržnju. Tomašić se uzalud bunila, iako je Hrvatska već bila u EU. Stoga je malo verovatno da bi izložba o Stepincu bila otkazana na zahtev Beograda, čak i da je obaveštenje stiglo na vreme.

A zatim, otkad je omaž Stepincu u vidu privatne izložbe u hodniku EP, što svakako nema veze sa procesom njegove kanonizacije, postalo pitanje od sudbinske važnosti za srpsku diplomatiju i nacionalne interese? Sama izložba je prošla sasvim nezapaženo, ne samo u Briselu nego i u Zagrebu, gde su sve oči uprte u hrvatsku fudbalsku reprezentaciju. Deo saopštenja MSP u kome se navodi da je Stepinac u Titovoj Jugoslaviji bio osuđen kao ratni zločinac bilo bi uverljiviji da se presuda istog suda Draži Mihajloviću ne doživljava kao primer montiranog procesa i da proces rehabilitacije Milana Nedića nije u toku.

Ima, međutim, sasvim dovoljno osnova za tezu da Lopandićev opoziv ima manje veze se blaženim Stepincem, a više sa željom Dačića da pre formiranja nove vlade, u kojoj on gotovo sigurno neće biti šef diplomatije, progura neka svoja kadrovska rešenja. Imali smo sličan slučaj i ranije: pre četitri godine, ambasador Srbije u Belgiji Radomir Dikilić bio je opozvan zbog prekršaja u proceduri kupovine službenog automobila, za koji se naknadno ispostavilo da je izmišljen. I to je bila izborna godina, i Diklića je svega nekoliko meseci delilo od kraja mandata, ali je trebalo naprečac napraviti mesta za osobu iz stranke (G 17) koja nije uspela da uđe u novu vladu i koja ne ne bi bila imenovana da se čekalo da se ambasadoru završi mandat.

Ozbiljne zemlje ne postupaju sa svojim predstavnicima u inostranstvu na ovakav način, čak ni kada dođe do ozbiljnog propusta: obićno se čeka da istekne mandat, ili se ambasador tiho premesti na drugu dužnost zbog navodnih potreba službe. Država koja ponižava svoje ambasadore i tretira ih kao potrošnu robu ne može da računa da će se drugi odnositi sa poštovanjem ni prema njoj, ni prema onima koji je predstavljaju. Kakvu težinu ima reč diplomate koji već sutra može da bude smenjen zbog nečijeg hira ili sebične računice?

Deo saopštenja u kome MSP tvrdi da proces evropskih integracija Srbije nema nikakve veze sa kadrovskim sastavom Misije zaslužuje posebnu pažnju. Ako je tako, vlada Srbije bi mogla da uštedi lepe pare ako bi jednostavno zatvorila Misiju i nastavila komunikaciju sa EU putem telefona ili u direktnim razgovorima tokom službenih poseta. Samo, tada ne bi imao ko da dočekuje ministre kada dodju u Brisel i organizuje im provode i odlazak u šoping, jer to je izgleda jedino što se od srpskih diplomata očekuje.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=204#knj1

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine