Autor

29.6.2016. >

Odoše li ti Englezi?

Bila je noć, u petak, u Mokrinu gde žabe krekeću. Našli smo se tamo zbog već nečega, nije bitno, pa smo sedeli i slušali žabe nas nekoliko. Usred te banatske idile padne mi na pamet da budem vickast: kad već ti Englezi hoće da izađu iz Evropske unije, rekoh, nije ni to tako loše. Taman su ispraznili jedno mesto za nas, pa da upadamo odmah, preko reda; da ne moraju da menjaju zastavu i grb sa svim onim zvezdicama i to.

Posle čujem – prekasno – da mi vic i nije bio neki: Aleksandar Vulin setio se pre mene, mrtav ozbiljan (on nema smisla za humor nimalo) da je to sada naša šansa kad su ovi otišli. Tako ti i treba, budalo, rekoh sebi, kad hoćeš da budeš vickast. Za sve ove godine petljanja u novinarstvu i neizbežnoj politici trebalo je da naučim staru sovjetsku disidentsku poslovicu: ako ti nešto još strašnije od ovoga padne na pamet – ne izgovaraj, jer će se već neko naći da to uradi! Nemoj ni da pomisliš, ne treba ni da kažeš! Pomisao je već dovoljna.

Koliko sam shvatio, ministar Vulin Evropsku uniju doživljava kao neki pristojni međugradski autobus gde stajanja nema, nego kad neko izađe, neko drugi ulazi na njegovo mesto, štogod neki tamo Hrvati o tome mislili. I ja bih jako voleo da je tako: odoše Englezi – eto nas na njihovom praznom mestu. E, pa izgleda da nije baš tako, koliko god Vulin i ja to želeli. Toliko o tome.

Ja, kao nekadašnji anglofil (ne brinite, izlečen sam), voleo bih da izlazak Ujedinjenog kraljevstva, štogod Škoti i Severni Irci o tome mislili, označi povratak na tradicionalne britanske vrednosti od kojih se odustalo još onda dok su se gurali u Evropu gde im i nije bilo mesto, iskreno rečeno. U tom guranju falilo je još samo da počnu da voze pogrešnom stranom puta, to jest desnom, Bog nas sačuvao!

Dakle, sada s pravom očekujemo povratak tradicionalnim britanskim vrednostima: kao prvo, da se novčani sistem vrati u svoje prirodno stanje, dvanaest penija u jedan šiling; dvadeset šilinga u jednu funtu, a dvadeset i jedan šiling u jednu gvineju. Zatim, da se odustane od tih glupih evropskih mera kojima čak i Amerikanci sve slabije odolevaju: ti santimetri, metri, kilogrami i to; da se potvrde unce, pinte, jardi, milje (statutne!), funte, fatomi, kablovi i ostalo. S tim u vezi da se vrati stari signal za slobodnu telefonsku liniju (tu-tuu-tu) umesto ovog metričkog brrrrrrrr. I – kao glavno! – da Britanske željeznice ponovo uvedu vagon-restorane koji su zverski ukinuti početkom osamdesetih, na užas civilizovanog sveta. A mogli bi i da vrate vagone normalnih dimenzija, umesto onih kao iz metroa. Neka vrate i parne lokomotive, ako treba, sve je bolje od ove dečje željeznice koju sada imaju, gde čovek u kolima za spavanje ne može noge da ispruži, a umesto vagon-restorana ima jedan smrdljivi kupe gde toče samo nešto smeđe što zovu kafa. I još zabranjuju pušenje; jeste li znali da je globa za pušenje u vozu ravna globi za povlačenje kočnice za slučaj opasnosti? Pedeset funti, hvala lepo. Dođe čoveku da cimne tu kočnicu, izađe napolje i popuši na miru, pa eto im pedeset funti...

Ova moja anglonostalgija naravno da se ne odnosi na: radno vreme pabova; na bičevanje u visokoškolskim ustanovama; na lov na lisice; na ponovne kolonijalne ekstravagancije tipa rada Intelidžens servisa na ruti Orijent ekspresa i već to. Ponajmanje na bestidnu i ciničnu trgovinu oružjem sa svakim tiraninom koji nagrebe nešto para, na šta Džon Le Kare uzalud upozorava poslednjih tridesetak godina – uzalud. Plašim se, međutim, da će se sve to (osim radnog vremena pabova) nastaviti ionako, bilo Ujedinjeno kraljevstvo u Evropi ili ne. Uostalom: šta im je falilo tolike godine dok nisu bili unutra, nego preko mora? A zašto su uopšte i ulazili? Nema jasnog odgovora, svim analitičarskim naprezanjima uprkos. Ne spadaju oni, sestre slatke i braćo moja u Hristu, u Evropu, niti Evropa spada kod njih; sve je to bio – kao što vidimo – gubitak vremena. Osim ako se – kako sada razni kažu – perfidni Albion opet ogrebao za neke pare na brzaka i da niko ne primeti, što im nije za zameriti: nisu džabe perfidni.

Snaći će se oni i bez Evrope, hvala lepo, pa makar opet prodavali raznim emiratima topove s kojima su izgubili Burski rat, a o opijumu za Kineze i da ne govorim, mada Kinezi sada to umeju i sami, kako se čuje.

Bolje bi nam bilo da se o našem jadu zabavimo, nego da razmatramo englesko-evropska posla po kafanama i televizijama. Eto ih tamo, što kažu Mostarci.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine