Zgražavanje nad terorizmom masovnih razmera postalo je nekako ritualno. Pre znak dobrog vaspitanja nego povod za dublje preispitivanje takođe banalnog pitanja – kuda ide ovaj svet?

– Videste li komšija ono noćas?

– Strašno, kažem ja.

– Dve prečke, igrač više i neće da uđe...

Shvatam da on priča o „Partizanu."

Moja kučka vuče na levu stranu, a njegov kučak udesno i tako smo propustili priliku da razmotrimo događaje od prošle noći.

Da li je ceo svet oguglao na samoubilačke napade kao što je bio ovaj poslednji u Nici?

Ne mislim da je komšija bezdušan. I njega mora da je potresla slika masakra na šetalištu u kome je, do sada, ubijeno 84 ljudi.

Komšija je samo ranojutarnji svedok one čuvene banalnosti da život ide dalje.

Zgražavanje nad terorizmom masovnih razmera postalo je nekako ritualno. Pre znak dobrog vaspitanja nego povod za dublje preispitivanje takođe banalnog pitanja – kuda ide ovaj svet?

Svaki čovek ima ugrađen odbrambeni mehanizam kojim se brani od poplava zla, ružnih slika, svih oblika nevolja – i sopstvenih i tuđih.

I tako zemaljski dani teku.

Da nije toga već bi svi poludeli.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine