Autor

20.8.2016. >

Hoće centrala jednom da pogreši...

Šta bi „zli Albanci" mogli da čuju ako bi dobili pristup opremi „Telekoma Srbija", te rešili, kako se plaši šef Kancelarije za KiM Marko Đurić, da prisluškuju razgovore građana u centralne Srbije

Ko je čitao duhoviti roman Ante Tomića „Ništa nas ne smije iznenaditi" tačno može da zamisli kakve sve tragikomične posledice može da poprimi antialbanska paranoja i kako se mora biti vazda budan zbog one stare da „neprijatelj nikad ne spava". U Tomićevoj knjizi, neki oficir drži pod opsadom celu kasarnu i izmišlja opasnost od Albanaca, a zapravo mu treba izgovor da ne ide kući, kako drugarica supruga ne bi otkrila da joj muž ima – triper.

Niti znam, niti bih zbog poverljivosti informacija iz zdravstvenih kartona, smela da znam da li je neko zapatio triper, ali da je uspešno zapatio paranoju od Albanaca, pokazao nam je u petak, 19. avgusta šef Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić. Naime, on je sa poslednje runde pregovora u Briselu stigao usplahiren jer su albanske vlasti navodno pokušale da dobiju pristup opremi „Telekoma Srbija", što bi im, kaže Đurić, omogućilo da legalno prisluškuju građane Srbije, ne samo na Kosovu, nego i u centralnoj Srbiji.

Čitaocima možda nije poznato da nijedan mobilni operater iz Srbije ne funkcioniše na teritoriji Kosova. Čim pređete npr. Jarinje, signal mobilnog telefona nestane i nema ama nikakve mogućnosti da ga koristite dok ste tamo. Naravno, to je ogroman problem ljudima koji žive na Kosovu, često putuju tamo, isl. Rešava se tako što kupite karticu nekog od operatera koji tamo rade i plaćate papreno razgovore u romingu. Običnom svetu to je još i podnošljivo. Recimo da neko iz Prizrena hoće da se čuje sa tetkom iz Smedereva – tu su Fejsbuk, Vajber i Votsap. Uz pristojnu internet konekciju sasvim se lepo može razgovarati, a uz to je i džabe. Međutim, zamislite kako izgleda ono što je srpsko-albanska realnost o kojoj se malo priča, a zove se privredna saradnja. Zamislite nekog privrednika iz Prizrena koji dogovara isporuku robe iz Smedereva. I zamislite da taj iz Smedereva pošalje kamion robe ka Prizrenu, pa se vozilo pokvari i roba kasni ili ne stiže. OK, ko god ima biznis na Kosovu, ne kreće na put bez telefonske kartice koja tamo radi, ali opet – skuplje je, i to mnogo.

U svakom slučaju, taj problem sa mobilnim operaterima je veliki, traje dugo, i sad, u okviru Brisleskog sporazuma, treba nekako da se reši. Kosovskim vlastima je zapelo da naprosto preuzmu opremu, pa da mreža proradi, ali to im nije prošlo. To je i sam Marko Đurić rekao, ali kao manje bitnu stvar. Čak je dao i suvislo objašnjenje: ako preuzmu „Telekomovu" opremu, primeniće isti model na rudnik „Trepča" i druga privredna dobra na koja i srpska strana smatra da polaže pravo. Hteli su, kaže Đurić, da preuzmu opremu, povere je nekom od svojih operatera i da onda „Telekomu" rentiraju opremu koja zapravo pripada ovom preduzeću. Intuitivno, zdravorasumski i u svakom drugom smislu ovo je sasvim dobro obrazloženje.

Ali ne lezi vraže, da Đurić nije „dosolio" pričom o zlim Albancima koji hoće da slušaju razgovore poštenog sveta iz uže Srbije, koga bi ovo interesovalo? „Žvaka" o mogućem prisluškivanju em je medijski atraktivnija, em provereno golica maštu i poslovičnu paranoju građana Srbije.

E, sad, nešto se mislim... Šta bi to Albanci spektakularno važno mogli da saznaju slušajući telefonske razgovore običnog „srpskog življa" iz centralne Srbije? Evo ja sam iz Kragujevca i mada ne živim tamo, svakodnevno se čujem sa svojima, a oni, kuku meni, koriste usluge baš „Telekoma Srbija". I evo baš sam sinoć odala majci poverljivu infromaciju da sam kupila kofu i mop za ribanje patosa, te da je mop od mikrofibera mnogo dobar. Da Đurić nije stopirao albanske pretenzije na „Telekomove" antene, kablove i koješta, „neprijatelj" bi sve to saznao. Čuo bi još i da neka npr. gospođa Mileva iz Aranđelovca sprema punjene paprike za ručak, da se Žiki iz Preljine kod Čačka porodila ćerka, al' da je, jebiga, opet žensko, da deda Caneta iz Dobrovodice kod Batočine muči kamen u bubregu, i tako te informacije koje ljudi obično razmenjuju telefonom. OK, možda bi presreli i neki intimniji razgovor, u kom Daca iz Rače daje uputstvo svom momku kako da joj kupi pilulu za „jutro posle" ili test za rano otkrivanje trudnoće.

Šalu na stranu, jedna prilično važna tema o imovini srpskih privrednih subjekata na teritoriji Kosova ostala je u drugom planu, zagušena bombastičnom pričom o prisluškivanju. Uostalom, ako je nekom baš zapelo da nas prisluškuje, naći će drugi način, sofisticiraniji od ovog koji je Marko Đurić odmah „provalio".

Međutim, niko se nije zapitao što bi neko s Kosova uopšte slušao telefonske razgovore u Srbiji. Heh, pa kako zašto? Zato što su to ipak neprijatelji, a neprijatelj, dokle da ponavljamo, nikad ne spava. I znate šta, mnogo je dobro što nikad ne spavaju, jer su našim vlastima stalno potrebni, te ih treba posebno pohvaliti što su uvek na raspolaganju.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=204#knj1

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine