Čini se da Evropa suzama više ne veruje, već da mahom misli da se okean ljudskog očaja i beznađa koji se prema njoj valja može zaustaviti zidovima, policijom, vojskom i maltretiranjem najslabijih

Na sastanku mađarskog premijera Viktora Orbana i srpskog predsednika vlade Aleksandra Vučića u Beogradu govorilo se o bilateralnoj saradnji dve zemlje, konstatovano je da je ta saradnja dobra i najavljeno je da će se unaprediti u svim oblastima, ali glavna tema je, očekivano, bila izbeglička kriza.

"Moramo se setiti šta se desilo prošle jeseni i ne možemo biti glupi i isključiti da se ponovi ono što je bilo prošle godine, s obzirom na ’labav’ dogovor Turske i Nemačke", rekao je Orban na konferenciji za novinare sa srpskim premijerom.

Aleksandar Vučić poručio je da Srbija danas ima više problema nego Mađarska, jer sada „81 odsto migranata čine ekonomski migranti iz Avganistana, zbog čega je atmosfera drugačija od one koju smo imali na početku krize". "Nisam bio dovoljno sposoban kao neki drugi. Orban je iskusniji i uveren sam, a to govorim bez cinizma, da ima odlučniji stav nego ja. Želeo sam da kao vlada pokažemo solidarnost i humanost, što ćemo i ubuduće raditi, ali ilegalne migrante ne možemo da prihvatimo", rekao je Vučić.

On je dodao da prvi put mora da kaže kako su migranti u Srbiji počeli da prave probleme. "Imali smo problem s njima kod Železničke stanice. Nismo hteli da pravimo buku, ali rešili smo to po kratkom postupku. Tuku se između sebe. Uhvatili smo ih u dva trgovinska objekta gde su pljačkali. To se dešava i sa domicilnim stanovništvom, ne želim da kažem da su oni gori, ali drugačija je atmosfera od one koju smo imali na početku krize", rekao je Vučić, i tako je, zaista, po prvi put od početka izbegličke krize prošlog leta izbeglice pomenuo u negativnom kontekstu.

Daleko blaže je to bilo od bujice ružnih reči koje su do sada o njima izgovarali neki evropski političari, poput pomenutog Orbana, ali je bilo nepotrebno, mada znakovito. Nepotrebno zato što se o incidentima ni do sada nije ćutalo, ali se nisu naglašavali jer je broj takvih događaja bio minoran. Znakovito je, međutim, Vučićevo vajkanje što nije bio sposoban i odlučan kao Orban, i to bi moglo da znači da će Srbija menjati svoju dosadašnju politiku prema izbeglicama, kojom se svrstala među retke evropske zemlje koje su se zaista ljudski pokazale prema onima kojima je pomoć neophodna.

Bez cinizma, moglo bi se reći da bi time Srbija išla u korak sa politikom koju Evropska unija javno ne odobrava, ali protiv koje se ne buni, naprotiv. Orbanovo „iskustvo i odlučnost" očituju se u podizanju ograda od žilet žice na granici, maltretiranju izbeglica, dovođenju azilne procedure do besmisla ali niko u EU ne zamera ozbiljno Mađarskoj zbog toga; ni na račun Bugarske, čija policija već par godina izbeglice pljačka i prebija, ne čuju se nikakve oštre kritike iz Evrope, a obe ove zemlje su članice EU. Reklo bi se da Unija prećutno pušta svoje „rubne" članice da obave prljavi posao odvraćanja nezvanih gostiju od dolaska u Evropu.

Ni kada Vučić kaže da u Srbiji „81 odsto migranata čine ekonomski migranti iz Avganistana, zbog čega je atmosfera drugačija od one koju smo imali na početku krize", on takođe ne iskače iz okvira koje zadaje većina država EU - i one su ekonomskim migrantima đuture proglasile ljude iz Avganistana, Somalije, Eritreje, Sudana i inih nesrećnih država. Koliko je takva definicija besmislena, pokazuje i jučerašnja vest da su najmanje 24 osobe poginule a 91 ranjena u dvostrukom napadu bombaša samoubica u blizini zgrade Ministarstva unutrašnjih poslova usred Kabula, glavnog grada Avganistana. Takve vesti iz ove zemlje su svakodnevnica, ali čini se da Evropa suzama više ne veruje, već da mahom misli da se okean ljudskog očaja i beznađa koji se prema njoj valja može zaustaviti zidovima, policijom, vojskom i maltretiranjem najslabijih.

I da, atmosfera jeste drugačija nego na početku krize, i u Evropi i u Srbiji, ali ne zbog tuča, krađa i zato što sada umesto „pravih" izbeglica dolaze „ekonomski migranti". Razlog je to što kriza dugo traje, kraj joj se ne vidi, a empatija je potrošna roba, naročito u okolnostima kada vlasti svih evropskih država pokušavaju da banalizuju ljudsku muku i bedu koja se preko oboda kontinenta sliva ka njegovom centru.

Gadna zima dolazi na izbegličkom putu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine