Ko s Markom Đurićem tikve sadi... Ili sa Aleksandrom Vučićem, što bi se odnosilo na Marka Đurića i sve one koji s njim tikve sade, svejedno.

Bilo kako bilo, Mišu Vacića (ne mešati sa Mišom Vasićem, a to sam ja), ujela je zmija da se u utorak izjutra pojavi na televiziji N1, pa da tamo smatra i ukazuje ovo i ono. Da je bio pametniji, ne bi se prevario, ali ovako... Da je bio pametniji, ne bi bio prihvatio ni velikodušnu ponudu Marka Đurića da mu namesti posao (pa makar i na ugovor) u Kancelariji za Kosmet i Metohiju, jer iz toga , kao što znamo, ništa dobro ispasti ne može, alo eto...

Miša Vacić (a ne Vasić, kako se prevario u jednom trenutku Zoran Kesić, ali to je nebitno u ovoj stvari) bio je i ostao značajna ličnost ekstremno nacionalističke i šovinističke desnice, lider pokreta 1389, po kojoj liniji i prolazi kroz krivičnu evidenciju policije. Gostujući, na svoju nesreću, na televiziji N1 (za koju znamo kakva je i šta smera protiv premijera Vučića i njegive porodice), Miša Vacić nije bio u stanju da bekne ni tri čiste ni o čemu – što se od njega i dalo očekivati, jer od škole ima neku tribinu na nekom stadionu. Ajde, ajde, nije on prvi: ljudi sa tribina dogurali su do važnih mesta u javnim preduzećima, ama je Mišu Vacića nekako – do nedavno – bilo mimoišlo. Onda se Marko Đurić setio da mu treba neki portvrđeno „patriotski" kadar za njegovu Kancelariju, pa ga je zaposlio na – možete misliti – „humanitarnim poslovima", kako kaže „na ugovor", što Miši Vaciću nije smetalo da štampa i deli posetnice na kojima piše da je „savetnik". To se, da vam ne izazove neku zabunu, dešavalo u već famoznom crkvenom šinobusu na nesuđenoj liniji Beograd-Kosovska Mitrovica (postoje i slike). I to bi bilo prošlo, da se Miša Vacić nije pojavio na televiziji N1.

Istoga dana Marko Đurić dao je otkaz Miši Vaciću i demantovao da je ovaj ikada bio „savetnik", već da je bio radnik po ugovoru koji je, uzgred, „kršio pravila službe" i „zloupotrebljavao resurse" Kancelarije za svoje potrebe – kakve, takve.

E, sad: tu se javljaju neka pitanja. Kao prvo, odakle uopšte Marku Đuriću, takvom kakav je, ipak, ideja da jednog takvog dokazanog ekstremnog desničara i mrakobjesnog šovinistu zaposli kod sebe u toj Kancelariji (kakvoj-takvoj) kao saradnika bilo koje vrste? „Patriotski" pedigre? Verovatno. Vraćanje duga „patriotskoj" koaliciji? Moguće. Ipak se Miša Vacić naročito isticao u borbi protiv LBGT populacije, sve do i preko granica propisanih zakonom.

Dobro, pustimo sad to; to je prošlost. Sama okolnost da se Miša Vacić pojavio kao funkcioner Kancelarije Marka Đurića izazvala je određenu nelagodnost u javnosti koja ga se seća (to i jeste problem sa javnošću: seća se kako Miše Vacića, tako i Vučića i drugih). Marko Đurić neko se vreme „pravio blesav" (kako to premijer Vučić voli da kaže), da bi kap prelila čašu u dva navrata: Vacićevim puvanjem po tom crkvenom šinobusu i – još više – nastupom na televiziji N1. Na toj televiziji Miša Vacić nije bio u stanju da kaže niti jednu razumnu reč: mucao je, odbijao da odgovori ni na najobičnija pitanja i uopšte je mukao kao komad govedine. Ni par sati kasnije Marko Đurić ga je odsekao i pustio niz vodu kao obično govedo.

Takav postupak Marka Đurića nije čudan; čudno je to što se uopšte oslonio na usluge takvoj jednog čoveka od samog početka. Šta je Marko Đurić uopšte mislio zapošljavajući jednog Mišu Vacića u toj svojoj čudnovatoj Kancelariji? Mi to ne znamo, kao što ne znamo ni odakle mu uopšte ideja da šalje taj svoj smešni šinobus u Mitrovicu – osim ako se nije unapred dogovorio s Vučićem da ga ovaj zaustavi na vreme, u Raškoj i ispadne spasilac otadžbine.

Drug Lenjin, Vladimir Iljič (Uljanov u civilu), lepo je govorio da je kadrovska politika temelj svake politike. Dakle: kad Vučić imenuje Stefanović dr Nebojšu, pa onda Marka Đurića, pa onda Malog dr Sinišu, pa onda Gorana Vesića i tako dalje i u tom pravcu, pa Marko Đurić imenuje Mišu Vacića – to je onda kadrovska politika. Slično je i sa svim ostalim imenovanjima, štogod ko pričao: zna se ko odobrava, namiguje, podbrckava i gurka laktom. Svi takvi ostali unapred su pristali da snose odgovornost. Da nisu – ne bi bili tu gde su, to je barem jasno. Ono što zabrinjava je sama okolnost da je Marko Đurić uopšte pomislio da može i treba da jednog Mišu Vacića zaposli kod sebe u Kancelariji – kakvoj-takvoj, eto je tamo. Tu nešto nije u redu sa sistemom vrednosti – ako ga ima, u šta sumnjamo. Jer da ima nekog – kakvog-takvog – sistema vrednosti, nikakav Miša Vacić ne bi se bio pojavio kao makar i ugovorom zaposleno lice u toj nesrećnoj Kancelariji.

To je smisao kadrovske politike, kako ju je drug Lenjin formulisao: ne zapošljavaš nekoga koga ćeš kasnije preko volje i stidljivo otpuštati. Posle je drug Staljin to revidirao, ali to je druga priča koja nas tek čeka.

Cela ta tužna i sramna priča sa Mišom Vacićem vodi nas melanholičnom zaključku: ćorava vlast kojoj je svejedno ko je ko sve dokle god sluša i liči nam na saveznika, ne vodi u dobrom smeru. Mogao je Marko Đurić sebi da nađe mnogo bolje i nekompromitovane ljude za „humanitarne aktivnosti" na Kosovu, ali nije; mogao je i Vučić sebi da nađe nekog pametnijeg i poštenijeg od Marka Đurića, Stefanović dr Nebojše i još nekih drugih, ali nije. Evo mu više ni Ilić magistar Velja nije dobar; pa ko će mu biti?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine