fotografije: milovan milenković

Intervju – Saša Đorđević >

Građani se opravdano plaše

"Situacija se zataškava iznošenjem pozitivne statistike, a problem je sistemski. Poslednjih godina građani često slušaju od političara da je stopa kriminaliteta smanjena, a onda odjednom objavljuje se rat mafiji"

Istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku Saša Đorđević godinama sa svojim kolegama pokušava da pomogne u reformi bezbednosnih struktura u Srbiji. Centar se profilisao kao organizacija stručnjaka koji se bave temama iz oblasti bezbednosti i, za razliku od u javnosti prepoznatih komentatora, oni su u ocenama daleko oprezniji, konzervativniji i sve zasnivaju na višestrukim proverama.

Zbog onoga što Centar objavljuje, Đorđević se više puta našao na "udaru" MUP-a, odakle su stizale ocene da je neobjektivan i da istraživanja koja objavljuje nisu kredibilna. S druge strane, čini se da se za sve ono što je on sa svojim kolegama godinama unazad govorio i za ono na šta je upozoravao ne može reći da nije tačno i zlonamerno, nego je čak možda i ublažena verzija pravog stanja i u srpskoj policiji i na polju bezbednosti u Srbiji.

Poslednjih meseci, uprkos izjavama ministra dr Nebojše Stefanovića, ne izgleda da je opšta bezbednost povećana. Naprotiv.

"VREME": U svetlu brojnih ubistava i čudnih postupaka koji se vode u srpskom pravosuđu, na koji način ocenjujete stanje bezbednosti: da li je država u ratu protiv mafije ili je mafija u ratu protiv države?

SAŠA ĐORĐEVIĆ: Stanje bezbednosti ne može da bude zadovoljavajuće kada od avgusta prošle godine građani slušaju o automobilima i motorima iz kojih se puca u pokretu, auto-bombama, pucnjavi u blizini škole, u centru grada, oružju u blizini porodične kuće predsednika Vlade, te gledaju snimke brutalnog prebijanja, policijske opsade zgrada, proteste policajaca i vojnika. Najgore je što građani postaju nevine žrtve uličnog nasilja, a policajci sve češća meta napada. Prošle godine je devojka povređena od zalutalog metka nakon pucnjave u Krunskoj. Pre nekoliko dana je dvoje građana povređeno od eksplozije. Više od 20.000 krivičnih dela od 2000. do 2016. godine evidentirano je zbog napada na policajce. Prošlo je 125 dana od kada je ministar unutrašnjih poslova snažno objavio rat mafiji i to nakon ubistva osobe kojoj je dvanaest puta odložen zatvor. Jedini zaključak je da se država ne snalazi u tom ratu, što primećuju i građani. Na pitanje šta ugrožava bezbednost Srbije iznutra, trećina građana kaže da su to korupcija i kriminal, a još jedna trećina da je to loša vlast. Broj krivičnih dela nad policajcima, kao i činjenica da je njih 13 izgubilo život, a da je skoro 4000 povređeno, ukazuje na dve stvari: država ne štiti policajce u dovoljnoj meri ili su oni loše obučeni.

Ko je u sistemu najviše zakazao? Da li je problem u sposobnosti policije i tužilaštva da izađe na kraj sa kriminalom ili je opet u pitanju politička volja, kao neizbežan sastojak svega u Srbiji?

Situacija se zataškava iznošenjem pozitivne statistike, a problem je sistemski. Poslednjih godina građani često slušaju od političara da je stopa kriminaliteta smanjena, a onda odjednom objavljuje se rat mafiji. S početkom primene Zakona o krivičnom postupku 2013. godine, iz sudova u tužilaštva je preneto oko 38.000 predmeta nakon čega nije sledilo odgovarajuće zapošljavanje novih tužilaca. Preopterećenost u radu i pritisak da je kvantitet važniji od kvaliteta brojne optužnice dovodi do obaranja na sudu, što nije pokazatelj uspešne borbe protiv kriminala. Postoje slabosti i u policiji. Za sve najbolje diplomce Kriminalističko-policijske akademije još uvek nema mesta u policiji, dok pojedinci iz MUP-a upozoravaju da kriminalisti ne mogu dobro da obavljaju svoj posao jer nemaju dovoljno iskustva na terenu. Ponovo smo u situaciji da ne znamo ko je šef kriminalističke policije, s obzirom na to da je Srđan Paskvali otišao u penziju, a na toj poziciji je bio samo godinu dana. Njega smo čekali 17 meseci. I u sudstvu postoje problemi. Kazne za krivična dela organizovanog kriminala nemaju odvraćajući efekat jer je znatan broj povratnika u kriminal. Suđenja traju dugo i beskrajno se odlažu. Rezultati borbe protiv kriminala su skromni, imajući u obzir da je vladajuća stranka upravo obećavajući oštrije i jasnije mere u toj borbi dobila i izbore pre pet godina.

Da li građani treba da budu zabrinuti kada vide da se mafijaši ubijaju na ulicama Beograda i Novog Sada, kada se puca oko škola ili je to nešto što ne utiče na stav građana o stepenu bezbednosti u Srbiji?

Građani su zabrinuti jer skoro trećina njih želi više da sazna o tome kako da zaštiti svoju bezbednosti, pre svega dece i mladih. Dodatnih 16 odsto voli da sazna o kriminalu i korupciji, a svaki deseti i o terorizmu. To su rezultati poslednjeg istraživanja Beogradskog centra za bezbednosnu politiku na reprezentativnom uzorku. Ranije istraživanje ukazuje na još jednu zanimljivu stvar. Približno tri četvrtine građana se oseća potpuno ili uglavnom bezbedno, i to najviše u svojoj kući i u komšiluku. Problem je u tome što većina građana ne smatra da su državni organi doprineli njihovom osećaju bezbednosti, već zato što poštuju red i zakon i vode normalan život. Svega 6 odsto građana veruje da su lično bezbedni jer državni organi dobro rade svoj posao i to nije dobar podatak.

Kada posmatrate iz perspektive nekoga ko na dnevnom nivou prati rad policije u Srbiji, kako biste ocenili reforme unutar bezbednosnog sektora u Srbiji? Šta je urađeno kako treba, a šta nije? Šta je najveći problem srpske policije?

U poslednjih 15 godina uloženo je preko 50 miliona evra stranih investicija u reformu policije i potrošeno 670 milijardi dinara iz budžeta da bi na kraju ugroženi građanin doživeo da mu policija ne pomogne. Čini mi se da reforma policije krene jedan korak napred, a zatim dva koraka nazad. Najveći izazov biće depolitizacija policije jer su političari prosto zaljubljeni u moć koju ima ova služba. Glavni reformski potez u 2016. godini bio je usvajanje novog Zakona o policiji. Unapređen je pravni okvir za upravljanje ljudskim resursima i parlamentarni nadzor policije, ali nije izgrađen sistem unutrašnje kontrole. Principi operativne nezavisnosti policije samo su deklarativno promovisani u uvodu Zakona, dok je u ostalom delu ostavljeno mnogo mogućnosti da se političko rukovodstvo meša u postupanje policije. Uvode se nove antikorupcijske mere, kao što su test integriteta i provera imovnog stanja, koje nisu precizno propisane zakonom. Svi podzakonski akti nisu usvojeni kako bi zakon bio u potpunosti primenljiv. Rok za usvajanje je istekao 5. februara.

U tom smislu, kada uporedite delovanje srpskog MUP-a sa zemljama u okruženju, gde je srpska policija i na kom nivou je bezbednost u Srbiji u odnosu na region?

Postoje tri zajednička problema za sve policije u regionu: njena politizacija, nedovoljno razvijen sistem zapošljavanja i napredovanja, i problemi u saradnji sa tužilaštvom. Dodatno, najveći izazov u budućnosti je neizvesnost u spremnosti izvršnih vlasti da primene propise koje je usvojila pod tutorstvom Brisela jer je neizvesno koliko će Evropska unija pritiskati u podsticanju reformi krivično-pravnog sistema pošto punopravno članstvo nije blizu, a nema šargarepe kao što je bezvizni režim. Najveći reformski izazov u regionu je Bosna i Hercegovina, koja ima 16 policijskih agencija i još pet institucija koje su povezane sa unutrašnjim poslovima. Očigledno je da stanje bezbednosti u Srbiji zavisi i od regiona. Sukob škaljarskog i kavačkog klana u Crnoj Gori se oseti u Srbiji. Glavni problem je droga. Oko trećine droge koja se proizvede u Avganistanu prođe svoj put do Evrope preko Balkanske rute. Organizovane kriminalne grupe u regionu u najvećoj meri deluju kao posrednici. Kao paravan koriste preduzeća za izvoz-uvoz ili za pošiljke. Najviše se bave kokainom i marihuanom, ali su uključene u aktivnosti pranja novca. Dobro su povezane. U najvećoj meri su multietničkog sastava.

Na koji način policije u regionu sarađuju, ako sarađuju? Da li je ta saradnja deklarativna ili stvarna, posebno ako se za primer uzme slučaj "Potočari" iz 2015. godine, o čemu poslednjih meseci zbog postupka koji se vodi u Beogradu saznajemo više detalja.

Saradnja između policija u regionu je bolja nego ranije, što govori i podatak da raste broj zajedničkih istraga kroz koordinaciju Centra za sprovođenje zakona u jugoistočnoj Evropi (SELEC) sa sedištem u Bukureštu. Na početku ih je bilo samo četiri, da bi taj broj porastao 2015. godine na 89. Slično je i sa razmenom operativnih informacija kroz SELEC. Više od 20.000 operativnih podataka se razmeni godišnje, ali se ipak primećuje da nema rastućeg trenda kao ranije. Izrađena je i regionalna procena pretnji od organizovanog kriminala, što je dobro. Međutim, i dalje se uviđa da odnosi i poverenje između dve zemlje utiču i na kvalitet policijske saradnje, na šta ukazuje i slučaj "Potočari", ili da države imaju drugačiji pristup u rešavanju migrantske krize zbog čega pati i saradnja između policija. Sve to ukazuje da policijska saradnja još uvek nije ispred političke. Podatak Ujedinjenih nacija koji ukazuje da ta saradnja nije dovoljna jeste činjenica da nijedna zemlja u regionu nije na listi top 10 država koje imaju najveće zaplene droga, a Balkanska ruta je glavna na svetu za trgovinu heroinom. Drugi primer jesu incidenti koji se javljaju na sportskim mečevima. Neredi u Nikšiću prošle godine ili na meču između Partizana i Olimpije. U svakom slučaju, slučaj "Potočari" je tipičan primer nepoverenja između država jer postoje procedure koje uređuju način slanja policajaca u drugu zemlju.

Šta nam govore ovakvi slučajevi, da li oni znače da se policija reformiše iznutra, da je uspostavljen pravi sistem unutrašnje kontrole ili je nešto drugo u pitanju?

Broj nerešenih afera koji dolazi iz policijskog dvorišta je veliki, što ukazuje da reforma policije nije završena. Štaviše, usvajanjem novog Zakona o policiji početkom 2016. godine počela je peta reforma po redu od petooktobarskih promena. Stiče se utisak da je nova reforma ozbiljna jer hoće da reši ključne probleme u policiji, a to su upravljanje ljudskim resursima i unutrašnja kontrola policije. Ova godina je ključna jer treba da zažive interni konkursi i počne sprovođenje antikorupcijskih mera, kao što je provera imovnog stanja policajaca. Ukoliko se propusti i ova šansa, možemo i dalje da upoređujemo izjave političara koje su veoma slične onima iz 2002. kada je počela reforma, 2005. kada je usvojen prvi Zakon o policiji i 2015. kada je krenula rasprava o novom zakonu. Za sada stanje nije dobro. Sistem unutrašnje kontrole policije nije zadovoljavajuće uspostavljen. Nadležnosti pet različitih unutrašnjih kontrolora policije nisu razgraničene, niti postoje jasni načini koordinacije. Još uvek nisu stvorene zakonske, organizacione i resursne pretpostavke koje će Sektoru unutrašnje kontrole omogućiti da nezavisno postupa. Stanje se neće popraviti sve dok Sektor unutrašnje kontrole zajedno sa tužilaštvom ne reši afere u policiji, a najproblematičnije je curenje ili serviranje informacija u medije, kao što je to nedavno bilo u slučaju "Belivuk".

Kako ovakvi događaji utiču na percepciju poverenja u policiju, ili se većina građana i dalje vodi samo prema sopstvenom doživljaju a to je preko odnosa sa saobraćajnom policijom?

Rezultat petnaestogodišnje reforme policije jeste da u ispitivanjima javnog mnjenja samo tri odsto građana veruje da nema korumpiranih policajaca, a sedam od deset građana Srbije ističe da postoji korupcija u policiji. Taj procenat je u Nemačkoj 20 odsto, dok je svetski prosek 60. Zvuči poražavajuće za Srbiju. Drugi veliki problem je što tri četvrtine građana Srbije smatra da je rad policije politizovan. Višedecenijska praksa političara da spektakularno najavljuju hapšenja, otkrivaju istrage koje se vode ili etiketiraju određene osobe uticala je na diskreditaciju rada pravosuđa i policije, čime se obesmišljava ceo krivični postupak i krši krivični zakonik. Istina je da istovremeno raste poverenje u policiju i percepcija korupcije policije. Za realno stanje moraju se uzeti u obzir oba podatka. Srbiji su potrebna sistemska rešenja umesto atraktivnih hapšenja korumpiranih policajaca. To što je 30 policajaca uhapšeno ne znači ništa ako tužilaštvo ne dokaže i sud presudi da su krivi. U slučaju da se policajac koji je uhapšen vrati na posao, onda je to samo medijski trik.

Bili ste vrlo aktivni kada je reč o slučaju "Savamala". Kako da čitamo danas taj događaj? Da li je to bila suspenzija prava i primer lošeg postupanja policije ili se samo radilo o spletu nesrećnih okolnosti koji se, na sreću, nisu završili smrtnim ishodom?

Sva je sreća pa se rušenje u Hercegovačkoj ulici nije završilo smrtnim ishodom. Činjenica je da su ljudi bili maltretirani i zatvarani u šupu i da policija nije reagovala na pozive građana. Dodatno poražava i okolnost da je ceo slučaj u tužilaštvu još u predistražnoj fazi, te da Sektor unutrašnje kontrole nije sproveo postupak kontrole kako bi utvrdio propuste u radu policije. Pokušaji da se u parlamentu osnuje anketni odbor koji bi se bavio ovim slučajem onemogućeni su time što je poslanička većina odbila da se ovo pitanje uopšte nađe na dnevnom redu. Predstavnici izvršne vlasti i dalje relativizuju slučaj, dok se nastavljaju oštri napadi na pojedince ili organizacije koje komentarišu ovaj slučaj u javnosti, uključujući u to aktiviste inicijative "Ne davimo Beograd", ali i predstavnike Misije OEBS-a u Srbiji i šefa Delegacije Evropske unije u Srbiji. Vladavina prava ne sme biti samo štiklirana stavka na papiru. Nadam se da su predstavnici vlasti barem to zaključili iz slučaja "Savamala". Građani su bezbedni jer poštuju red i zakon i vode normalan život. To se očekuje i od vlasti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine