foto: mehdi delkhasteh

Melburn, ili – gledalac je prisutan >

Biti gologlav(a) u Teheranu

Esej o jednom poljupcu kojeg nema, o marami koje ima, i o Bogu koji jako voli da se meša u scenario

Može li umetnost biti slobodna u neslobodnom društvu? Ostavimo se vejanja ovejanih suština tipa "šta je uopšte slobodno društvo" ili jalovog mudrovanja kako "nigde nema bezgranične slobode". Na ovom mestu slobodno društvo – sa svim njegovim podrazumevanim nesavršenostima – definišem kao ono u kojem su načelno mogući, legitimni i ravnopravni svakovrsni svetonazori (politički i drugi), verovanja i uverenja, životne prakse i stilovi i sve ostalo što uz to ide; razume se, u takvom društvu i umetnost, u najmanju ruku, ima potencijal da osvoji i odbrani slobodu.

Ako važi ovo, važi li i obrnuto: da u neslobodnom društvu ni umetnost ne može biti slobodna – i to čak ni onda ako se "ne bavi politikom"? Manimo se, još jednom, cepanja dlake natroje koje služi samo namernom zamagljivanju poente: neslobodno društvo na ovom mestu definišem kao suštinski monističko. Mi smo živeli u jednoj vrsti institucionalizovanog monizma ("jednopartijski sistem"), potom smo na ovaj ili onaj način učestvovali u stvaranju jednog još toksičnijeg i svakako smrtonosnijeg monizma ("etnički homogena, što veća i što čišća država"), pa bi trebalo da o tome nešto znamo. Postojala je represija, ali je postojao i otpor; pokorne koncesije vladajućim ideologijama, ali i njihovo ismevanje; postojala je, uostalom, ponekad i veoma široka margina mogućnosti koegzistencije: umetnost je načelno bila slobodna, a u praksi... od slučaja do slučaja. Granice (ne)dozvoljenog bile su nejasne, promenljive, proizvoljne, nesigurne. Osvajajući više od autonomije a manje od nezavisnosti, svesno ili nesvesno umetnost bi udarala o zidove, s neizvesnim rezultatima: nekad bi pucale glave, nekada zidovi.

U pravom, ozbiljnom totalitarizmu takvog "voluntarizma" gotovo nikada nema: granice između Mora, Može i Ne Sme su čvrste i tvrde, transgresija je nemoguća; ako se ipak omakne, cena prestupa je potencijalno veoma visoka. Totalitarizam može biti ideološke naravi ("leve" ili "desne", ponajčešće kroz neku od pojavnih formi boljševizma, odnosno fašizma), ali postoji jedna njegova forma koja je još radikalnija jer je sveobuhvatnija: to je verski totalitarizam. Država tako ustrojena naziva se teokratijom. U njoj su religijske dogme – to jest: naredbodavna uputstva za upotrebu života, zasnovana na bizarnoj, logički neodrživoj premisi da "postoje stvari koje ne postoje" – izdignute iznad svakog ustava i zakona, ili zapravo predstavljaju sam ustav i zakon. I obavezujuće su za sve: pitanje da li ste vi lično, kao (ne)voljni građanin te države, "vernik" ili ne, zapravo je irelevantno: Dogma svakako važi i za vas, i ne postoji način da ona postane fakultativna. Da parafraziramo jezik savremenih "tolerantnih" homofoba: "Možeš ti i da ne veruješ, ali između svoja četiri zida"...

Ili, zapravo, da se ne lažemo, ne možeš ni tamo. Bar ne kada se o umetnosti radi (jer umetnost po svojoj naravi nužno komunicira, samim tim prelazi prag privatnog). I ne u verskom totalitarizmu, ne u teokratiji. Zašto baš "tamo" ne, to jest najviše ne? Zato što je verski totalitarizam najambiciozniji od sve svoje braće: nema ničega dovoljno "malog" i dovoljno "privatnog" u čovekovom životu, a da bi se on smatrao nenadležnim za to. Ništa mu ne promiče ispod radara. Tu ste pod prismotrom 24 sata dnevno, 365 dana u godini, čak i dok spavate (na nebogougodne snove ne gleda se dobro!), i to zapravo nikada ne prestaje. Pre ćete otplatiti ceo dug MMF-u ili šarmantnim čarobnjacima kamate poreklom iz ljupkog sicilijanskog sela Korleone nego njemu.

Ovih je dana u Jugoslovenskoj kinoteci održan festival iranskog filma, u saradnji s Kulturnim centrom Islamske republike Iran, dakle, sa zvaničnom diplomatsko-propagandnom institucijom šiitskog teokratskog režima. Iranski je film već dobrih dvadesetak godina poprilično u trendu na Zapadu, tako da ni publike nije nedostajalo. Siže filma Melburn, prvenca mladog reditelja Nime Džavidija, prikazanog prvog dana smotre, privukao mi je pažnju, pa sam otišao da ga gledam; avaj, prvo je valjalo otrpeti predugačko i pretenciozno obraćanje iranskog ambasadora u Srbiji (izašao sam iz sale kad sam shvatio da to neće biti tek rutinsko, ceremonijalno kratko otvaranje, kako je inače red), ali vredelo je čekati. Hm, na uvodnoj špici filma prvo se pojavio natpis "U ime Boga!", što je valjda geslo kojim započinje svaki iranski film u zvaničnoj produkciji teokratske države, šta li. Dobro, idemo dalje.

Melburn je zanimljiv, intrigantan, dobar film (bilo je posle projekcije i drugačijih komentara, ali ko je još svetu ugodio) smešten u savremeni... ne Melburn nego Teheran. Mladi bračni par bez dece (čuj mene, a kakav nego bračni?!), štono bi se reklo iz kategorije "urbanih profesionalaca", pakuje se pred let u Australiju, ne bi li u naslovnom gradu filma proveli naredne tri-četiri godine na studijskom usavršavanju. Ali, čovek snuje a bog mu se smeje... Frenetične pripreme za put skoro su završene, treba obaviti još po neku formalnost i to je to. Iznajmljeni stan je popakovan, telefonira se rodbini, poneko svrati da se pozdravi. Međutim, imaju i neobičnog gosta: u jednoj sobi spava beba, koju im je maločas u velikoj žurbi utrapila dadilja iz komšijskog stana na kratko čuvanje, jer da mora hitno nešto da obavi. Da skratim priču, u nekom se momentu ispostavi da je beba mrtva! Nastaju, naravno, užas i panika: kako, zašto, otkud?! I šta sad? Otac dolazi po bebu, mladi muž smišlja neku laž ne bi li dobio na vremenu, na jednu laž dolazi druga i tako redom, par se zapliće u vrtlog bez dobrog izlaza. Ne mogu čak ni pouzdano da znaju da li je beba umrla zbog nečega što su oni učinili, ili je u pitanju slučajnost, ili je bila mrtva već kad su je dobili "na ruke". Pometnja je potpuna, kao i preispitivanje sopstvenih uverenja, prioriteta, vrednosti. Na kraju, na brzinu "uvaljuju" bebu vremešnoj komšinici i odlaze na aerodrom: vidimo ih kako sede u kolima, svako u svojim mislima; ništa u tim životima više neće biti kao pre.

Film nije bez mana, ali ima izazovnu postavku, inteligentno izvedenu. Takav kakav je, sižejno, tematski, motivski, problemski, mogao je biti snimljen bilo gde: u Americi, Švedskoj, Srbiji, ili u toj Australiji, uostalom. Ako ne računamo dve-tri sitnice, koje ga smeštaju samo i jedino u realni državno-versko-politički kontekst u kojem je nastao.

Protagonisti su, rekoh, dvoje mladih ljudi, supružnici koji se vole. Dešava im se nešto neočekivano, strašno, stresno, u neku ruku nadrealno. Oni se, međutim, sve vreme drže na međusobnoj fizičkoj distanci, bez bilo kakvog dodira. Ne govorim o seksu – svako bi tog i takvog dana imao preča posla, čak i bez misteriozno mrtve bebe – nego o najčednijem mogućem zagrljaju, poljupcu utehe i podrške, o bilo čemu što bi bilo posve prirodno, naročito u tako dramatičnoj situaciji. I što, ne sumnjajte, iranski supružnici inače čine baš kao i bilo koji drugi.

Naravno, u mnogim je kulturama iskazivanje bilo kakve fizičke intimnosti na javnom mestu i danas tabu; da, ali ovo dvoje nisu na javnom mestu nego u svom stanu, sami... Zato njihova distanciranost deluje tako iritantno "veštački". Ona je, dakako, posledica izvesne verske zabrane: nema grljenja i ljubakanja u filmovima u produkciji Islamske republike Iran, i basta, pa neka ste sto puta muž i žena! A i to ste ionako kobajagi...

Ovaj izostanak elementarne bliskosti – koja čak ne mora imati erotsku konotaciju – predstavlja simptomatično odsustvo koje zjapi u epicentru svakog poređenja sa "stvarnošću", u kojoj bi, dakako, bilo sasvim drukčije. Kako da film makar i najšire shvaćeno realističkog prosedea ovo preživi bez fatalnih ozleda? Nema niti može biti umetničkog opravdanja što je tome tako, niti ga reditelj uopšte traži: zašto bi tražio nešto za šta, kao pametan čovek, moraš dobro znati da je nemoguće da se pronađe? Jednostavno, toga nema jer je verboten, i šlus. Na gledaocu je da prihvati ili odbije pokornost toj nametnutoj, (ne samo) antifilmskoj konvenciji.

Dobro, reći će neko, jeste to malo čudno, ali na kraju krajeva, "ne mora sve da se vidi". Postoje i kulturni i drugi tabui koji nas obično sprečavaju da prikazujemo neke stvari, mada impliciramo da one svakako "postoje". Ili cenimo da su nekako odviše banalne. Da izvinete, obično ne vidimo ni filmske junake kako obavljaju malu i veliku nuždu, pa šta? Gledalac svakako računa s tim da oni to rade, ali onda kad on, gledalac, nije tamo, a i šta će tamo baš tada, ko da je neki perverznjak...

Ovo je tačno, i baš je šteta što je neprimenjivo na naš slučaj. Jedno je kada "ne vidimo" da neko vrši nuždu; sasvim drugo bi bilo kad bi hteli da nas uvere da naši likovi uopšte nikada ni ne vrše nuždu. E, to je onaj viši, "aktivni" stadijum ideološke, to jest u ovom slučaju religijske laži koja brutalno siluje život, odnosno umetnost (kao njegovu daleko autentičniju transcendenciju nego što je to psihotičan čin državno naređenog ponašanja kao da natprirodna bića zaista postoje, pa još i cenzorski intervenišu u ljudske živote). Kako izgleda ta još drastičnija, naime aktivna laž, vidimo u drugom nizu prizora.

Naglašavam: vidimo. Za razliku od onih zagrljaja i poljubaca, koje ne vidimo, ali možemo bar da ih domaštamo (mada ne znam zašto bismo, ali to je sigurno do mene). Naime, gotovo se cela radnja Melburna dešava u iznajmljenom stanu mladog bračnog para. Dakle, unutra, "između četiri zida". I najvećim delom filma njih dvoje su tamo sami. Pa ipak, supruga sve vreme, doslovno svake sekunde u kojoj je u kadru, nosi maramu kojom iranske žene po direktivi teokratskog režima pokrivaju glavu kada su na javnom mestu i u prisustvu muškarca koji im nije muž, otac, brat.

Ovde dolazi do drugog, još drastičnijeg šizoidnog raskoraka sa stvarnošću ove planete: umesto simptomatičnog odsustva, sada imamo posla s prekobrojnim prisustvom: prisustvom marame tamo gde joj nije mesto. Kakva iritantna zakonitost: mi baš u svakom kadru vidimo njenu maramu, i ona je baš u svakom kadru neumesna, suvišna; svakako sa filmskog (estetskog, umetničkog) stanovišta. Naime, ni najreligioznija muslimanka neće povazdan u marami paradirati rođenom kućom, bar ne kad je sama ili samo s mužem. Zato je, sa stanovišta univerzalnog jezika filmske umetnosti, jedino smisleno da kroz najveći deo ovog filma prođe gologlava. Za socijalno-psihološko-kulturološki tip protagonistkinje Melburna to vredi utoliko pre i utoliko više.

Zašto ona "mora" da bude gologlava, a zašto ipak "ne sme" to da bude? Prvo, gledanje filma nije beslovesan čin; tu postoji neka vrsta prećutnog pakta između gledaoca i autora: svi se pravimo da kamera ne postoji. Tek kad se još kao deca tome naučimo, naučimo se da gledamo film(ove). Drugačije, filma zapravo i nema. Polazna, "nulta" tačka gledaočevog usvajanja neophodne filmske iluzije je u "samoći" protagonista: kada, na primer, u Do poslednjeg daha gledamo Belmonda kako se krevelji pred ogledalom, mi gledamo jednog mladića koji se glupira sam u prostoru svoje privatnosti. Nesvestan našeg "prisustva" koje uostalom ni ne postoji... Nas tamo nema! I mi, uostalom, ionako "ne gledamo" građanina glumca Žan-Pola Belmonda, nego Mišela, filmski lik.

Šta onda znači to što je mlada supruga sve vreme "zabrađena" tamo gde "u stvarnosti" nikako ne bi bila? Znači da je bazični pakt filmske umetnosti s nama kao gledaocima filma zapravo izneveren; ne zato što reditelj nema pojma, nego zato što nad rediteljem postoji Reditelj koji je unapred postavio pravila igre – a ta igra nije filmska. Dakle, blagotvorna filmska iluzija se minira, ako ne i sasvim devastira. Ostaju nam gole kulise, Potemkinovo selo gledano s pogrešne strane. Kao da nam nadređena instanca preventivne teokratske cenzure poručuje da ni u jednom trenutku ne zaboravimo baš ono što gledalac najpre hoće da zaboravi, upravo zato da bi bio gledalac: ne, ono dvoje ljudi na ekranu nisu muž i žena, i ne, oni nisu u svom stanu. Umesto toga, to su drug glumac i drugarica glumica na svojim radnim zadacima, na setu, na poslu, kao vozač za volanom ili konobarica za šankom. I na javnom su mestu, mada fizički borave u nekakvom stanu. Na javnom su mestu jer je kamera prisutna! I ne samo kamera, nego i kamerman... I reditelj, i tonac, i ko zna ko sve još. Uglavnom, mnogo pohotnih, prljavih muškaraca. Pa ni tu nije kraj zlu: prisutan je i gledalac! I on je unapred ukalkulisan u ovo računovodstvo, mada u tom trenutku ni ne sluti da će jednom gledati to što se upravo snima. Ergo, koliko god bio udaljen prostorno i vremenski od filmskog seta (taman da se još nije ni rodio!), gledalac kao da je evo baš tamo, s njima. Zato glumica mora da bude u marami, jer ona i jeste samo glumica, a ne i lik koji glumi. Ona sistemski ne može da izađe "iz sebe", samim tim ni iz mesta koje joj je u teokratskom društvu kao ženi dodeljeno. Nezamisliv je prestup, nedozvoljiva je transgresija da se ona istinski "pretvori" u filmski lik koji se, recimo, nenadgledano baškari po sopstvenoj kući – umesto toga, uvek se mora voditi računa o tome da će jednom neki teofil pančić i ko zna ko još da je gleda. A zna se u kakvom se jedino izdanju može gledati ženu s kojom nisi venčan. I tu se krug zatvara.

I šta je onda na kraju taj Melburn? Manje ili više dobar film, ali u izvesnom smislu reči – do kojeg bi (smisla) moralo da nam bude stalo i kojeg bi valjalo braniti – konstitutivno nemoguć, pogrešan, nesnimljiv. Jer, nema filma bez kinematografije. Nema kinematografije bez slobode umetnosti. Nema slobode umetnosti bez slobodnog društva. Nema slobodnog društva bez slobode od monizma, a pogotovo bez slobode od državno nametanih sujeverja – pri čemu je savršeno svejedno nazivaju li ona sebe "islamskim", "hrišćanskim" ili nekako drugačije. Suma sumarum, "u ime Boga" se ne snimaju filmovi: previše se taj meša u scenario da bi to moglo da izađe na dobro. A tek ovi gnjavatori što tvrde da im je on poslodavac, da te bog sačuva!

A glumica Roshanak Gerami je inače jako lepa mlada žena. Nema te marame koja bi to mogla da prikrije. Čak ni hidžab Maje Gojković ne bi tu lepotu mogao sasvim da neutrališe. Šta nam to (do)kazuje? Kao i svi ti okrutni i naporni bozi Orijenta i Okcidenta, i hidžabi su svi isti; ljudi su oni koji se razlikuju. I koji se jedino računaju.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine