VREME BR.1310. | 11. FEBRUAR 2016. >

Intervju Vremenu – NATO nema alternativu

"NATO INTERVENCIJA 1999. POCEPALA JE I PODELILA LJUDE NA NEKOLICINU KOJA JE SMATRALA DA JE ODLUKA O INTERVENCIJI PAMETNA I DA BI I LIBERALI I KOMUNISTI TREBALO DA JE PODRŽE, I NA VEĆINU KOJA JE SMATRALA DA JE INTERVENCIJA NEOSNOVANA, DA JE ONA PROTIV SRBA I SRBIJE I DA SRBIJA IPAK IMA PRAVO NA KOSOVO. U PRVOJ GRUPI BIH MOGAO DA NABROJIM SAMO NEKOLIKO IMENA MEĐU KOJIMA SAM I JA, A TO SU SONJA BISERKO, BORA ĆOSIĆ, MOJ BRAT VOJA STOJANOVIĆ, BIO JE POKOJNI SRĐA POPOVIĆ, NATAŠA KANDIĆ, IVAN ČOLOVIĆ, SVETLANA SLAPŠAK... SVAKAKO IH IMA VIŠE HILJADA, ALI VRLO MALO. NA DRUGOJ STRANI NAŠAO SE NIZ UTICAJNIH, UGLEDNIH KULTURNIH I JAVNIH RADNIKA, KOJI SU TOKOM RATA U BOSNI BILI ANGAŽOVANI NA BOSANSKOJ STRANI. NAKON BOMBARDOVANJA, ONI SU ZAUZELI JAKU PATRIOTSKU KRITIČKU POZICIJU. ZA NACIONALISTE TO NIJE NEOČEKIVANO, TAJ POvodom smrti reditelja, publiciste: STAV IMALI SU I RANIJE. ALI KAD GRAĐANSKI LIBERALI PRESTANU DA PREPOZNAJU VREDNOSTI KOJE SU DO JUČE ZASTUPALI I POČNU DA BRANE ZLOČINE DRŽAVE SAMO ZATO ŠTO SU NJENI PODANICI, TO JE TEŠKO SVARITI"

"Uživanja" Lazara Stojanovića

Vreme br. 1, 29. oktobar 1990.
Čemu čaj?

29. jul 1991.
Rat po meri čoveka

31. avgust 1996.
Mate

U Muzeju moderne umetnosti u Njujorku, za 15. april, najavljeno je sedmodnevno prikazivanje filma Plastični Isus Lazara Stojanovića. Potrebno je da se za tu priliku izradi nova kopija jer su stare u rđavom stanju. U momentu dok razgovaramo tim povodom, a tome ima nekoliko dana, nije izvesno gde se nalazi neophodna negativ kopija tog njegovog prvog i jedinog dugometražnog igranog filma iz 1971. godine, s kojim se u javnosti identifikuje stvaralaštvo Lazara Stojanovića – i ne samo to.

Da podsetimo: s namerom da pokaže sličnosti totalitarnih režima, Stojanović je igrane kadrove Plastičnog Isusa isprepletao sa arhivskim snimcima Tita, Hitlera, četnika i ustaša. To se nije dopalo tadašnjoj komunističkoj vlasti bivše Jugoslavije, pa je film sklonjen u bunker pre nego što je stigao na bioskopsko platno, a Lazar Stojanović je proveo tri godine u zatvoru optužen da podriva državni poredak. Film je oslobođen i prikazan tek 1990. godine. Naredne godine na Filmskom festivalu u Montrealu, dobio je nagradu Međunarodnog žirija kritike. Pre i posle Plastičnog Isusa Stojanović je režirao niz dokumentarnih i kratkih igranih filmova i pozorišnih predstava, ali ga svi poistovećuju sa Plastičnim Isusom.

"VREME": Gde vam je film? Šta to znači: ne zna se gde je negativ?

LAZAR STOJANOVIĆ: Trenutno je tako: nije kod producenta u Centar filmu, nije u Jugoslovenskoj kinoteci, izgleda da je u zagrebačkom Jadran filmu. Priča je sledeća: nakon što je oslobođen iz bunkera i ponovo prikazan, u vreme dok je 1992. godine Srbija bila pod sankcijama, dogovorimo se Đorđe Milojević, tadašnji direktor Centar filma, i ja da napravimo šesnaest-milimetarsku kopiju koja je praktična za nošenje, kopiju koja bi bila moja, kako bih mogao da je prikazujem po svetu i kako bi film funkcionisao nezavisno od sankcija. Međutim, ispostavi se da nema trake a da ju je, zbog sankcija, nemoguće nabaviti. Ja nabavim traku, unesu je prijatelji iz BBC-ja kao svoj materijal, ali se ispostavi da negativ nije u Centar filmu.

"Znaš", kaže mi Đorđe Milojević, "mi smo poslali film u Zagreb, u Jadran film da oni od tog negativa naprave još dve kopije. Izbio je rat, i Plastični Isus je ostao u Zagrebu. Ne možemo da ga dobijemo." Kad se rat završio, ja nisam o tome pričao u javnosti zato što sam se bojao da će žuti mediji o tome izvestiti u nacionalističkom tonu, a odbio sam i ponudu prijatelja da mi izvuku film iz Zagreba. Čekao sam da države razmene šta je čije. Kad se i to završilo, Dinko Tucaković, tadašnji direktor bioskopa Muzeja kinoteke, javio mi je da je film u depozitu Kinoteke i tako se to završilo. Međutim, kad mi je povodom poziva iz Njujorka Radoslav Zelenović, direktor Jugoslovenske kinoteke, savetovao da digitalizujemo film, jer gostovanje ovog filma u Njujorku nije samo moj lični interes već i interes države, ispostavilo se da negativ filma nije kod njih. Centar film kaže da su oni prema Zakonu predali Kinoteci sve svoje filmove. Ispostavilo se da na spisku predatih filmova nema Plastičnog Isusa, a da su i oni i Dinko Tucaković verovali da je tu. Možda je još uvek u Jadran filmu, u Zagrebu.

U međuvremenu, pre pet-šest godina, na način koji ja nisam uspeo da utvrdim, policija je diskretno predala Kinoteci scenu koju su još 1971. godine isekli iz filma. To je, ako se sećate, scena venčanja Višnje Postić i Ljubiše Ristića, gde se vide zvanice – njihovi očevi, tadašnji generali JNA, i nekoliko njihovih porodičnih prijatelja, oficira i visokih službenika u civilu. Bilo bi korektno da se ta scena spoji sa ostatkom filma, i da Plastični Isus izgleda onako kako je izgledao kad je završen. Eto, ja se sada time bavim. Ako sve bude kako treba, biće to interesantna priča ne samo o ovom filmu i društvu u kome je nestao, ne samo o tome zašto je njegov autor proganjan. Biće to jedna zanimljiva kriminalistička priča.

I ostali vaši dokumentarni i kratki igrani filmovi nude priče o temama koje bi trebalo da zanimaju njujoršku publiku.

Nije još odlučeno, ali skloniji sam da na retrospektivi prikažem samo Plastičnog Isusa a ne i ostalih 13 naslova zato što bih druge filmove morao mnogo da objašnjavam – oni su vezani za ličnosti i pojave koje mnogo više znače u Evropi i kod nas nego kod njih, pa bi ih tamo doživeli na drugi način. Na primer, dva filma o mom prijatelju Vanetu Ivanoviću do kojih mnogo držim: Džentlmen, snimljen na srpskom, i Jugosloven na engleskom jeziku. Vane Ivanović je živeo u Britaniji, i insistirao je da je Jugosloven. Britanskom aristokratskom setingu, društvenoj eliti u kojoj je živeo, bilo je važnije njegovo funkcionisanje u tamošnjem kontekstu nego činjenica da je on bio politički angažovan kao istaknuti demokrata u vezi sa bivšom Jugoslavijom. Nama, ovde, važnije je ovo drugo. Otuda ta dva sasvim različita filma. Strancima to mora da se objašnjava, a to nije dobro.

Važan mi je i film Približno Srbi o položaju Roma u Srbiji, sa kojim sam u Americi imao jedan malo neobičan problem. Film prilično jasno i direktno govori o položaju Roma u nas i imao je dobru recepciju u evropskim zemljama, ali u Americi nije. Kad sam pitao jednog prijatelja zašto, rekao mi je da bi njima odgovaralo da puštaju izbor muzike iz filma. "A zašto ne ide film?", pitao sam. "Pa o čemu je film, u čemu je drama?" – nije mu bilo jasno. "O etničkoj grupi koja živi od onoga što joj je dopušteno da radi: da zabavlja drugu etničku grupu. To joj je položaj u društvu, to joj je sudbina", objasnio sam. Bio je iznenađen: "Pa čekaj, mi njih ne razlikujemo!" Ispostavilo se, naime, da ljudi tamo ne razlikuju Rome od Slovena, odnosno ništa im ne znači ta razlika.

Onda, filmovi koji bi sigurno bili u retrospektivi su Uspon i pad generala Mladića i Život i priključenije generala Kara-džića, a svakako i najnoviji – Teodora, film od pola sata, polučasovni igrani film. Ali, čini mi se da je komplikovano prikazivati u Njujorku te filmove, možda je bolje da idem samo sa Plastičnim Isusom i održim nekoliko predavanja. Čini mi se da će to tamo biti najlakše primljeno.

A dokumentarac Škorpionispomenar o zločinima srpske paravojne jedinice tokom ratova devedesetih, za koji se smatra da je zbog inkorporiranog arhivskog snimka ubistva šest muslimana kod Trnova u Bosni otkrio javnosti šta su i kako Škorpioni radili. Kasnije je taj autentični snimak pokazivan svuda po svetu. Da li su Škorpionispomenar primer uticaja filma na javno mnjenje?

Taj odlomak pokazuje zločin. Mi vidimo zločinca, vidimo žrtvu. Ali to nije film, to je samo dokaz da se zločin dogodio. Film je premijerno pokazan u Beogradu aprila 2007. godine, na dan izricanja presude Škorpionima, i još ima interesovanja za njega, prikazuje se po svetu. Tada ga je u Beogradu videlo oko 380.000 ljudi – jedna fudbalska utakmica. Ljudi su videli zločin zahvaljujući arhivskom materijalu koji je dobijen zaslugom Fonda za humanitarno pravo, odnosno Nataše Kandić. Meni lično je posedovanje tog materijala omogućilo da kombinujem unete snimke, dokumenta, sa materijalom koji sam snimim, što je jedna od metoda koju sam često primenjivao i pokušavao da razvijem. I to mi je bilo dragoceno. Prvo što uočite gledajući arhivski materijal u celosti, ima ga skoro četiri sata, jeste jedinstvena teatralizacija zločina, pri čemu ne samo zločinci nego i žrtve preuzimaju uloge koje su im date. Žrtve, vezani mladići koji žive svoje poslednje minute, izvršavaju tačno ono što im zločinci kažu: "Idi tamo, lezi tamo uz onog da budete na gomili i sačekaj da se donese nova baterija za kameru da mi to slikamo." To govori o nečem neobičnom u ljudima što nikada nije viđeno. E sad: da bi publika mogla to da gleda, morate da uvedete nešto u film čime ćete joj to omogućiti. Ne možete da prikažete nešto brutalnije od toga, zato što ćete kod ljudi proizvesti još gori efekat, ali možete pričati o zločinima. Međutim, ako pričate o manjim zločinima od ovog koji će publika tek da vidi, nećete je dobro uvesti u veći. Morate pričati o većim. Zato sam pre tog odlomka prikazao razgovor sa paramilitarcima o onome što su radili po Bosni i po Kosovu. Zločin u Trnovu jeste strašan zločin i ja ni na koji način ne želim da ga umanjim, ali kad slušate kako su Škorpioni pobili decu u Podujevu, onda lakše gledate snimak streljanja šest mladih ljudi. Pa kad i zločincima i žrtvama napišete imena, Nataša Kandić je to predložila zbog memorijalizacije, kao što na filmu i u pozorištu čitate listu glumaca, onda dobijete pozorište koje publika može da gleda. Međutim, to je pozorište od koga se publika zaledi. I onda kažete: a šta sad? Sad bi trebalo da dođe kraj, i šta onda? Zar da se tome aplaudira kao u pozorištu? E pa ne može. Zato morate da omogućite publici da izađe koliko-toliko normalna iz sale. Kako? Postavite lažni hepiend: napišete da je bilo suđenje, stigla je pravda. Od nečega što je zločin, pokušao sam da napravim slojevitu stvar koja govori o ljudskoj prirodi. Vrlo lako se moglo desili da se uloge zločinaca i žrtava zamene u nekoj drugoj političkoj situaciji. Ljudi su češće robovi okolnosti u kojima žive nego što su autonomne ličnosti.

Smatra se da je premijeru Škorpiona videlo 380.000 ljudi. Međutim, osim te večeri, film više nikada nije prikazan kod nas...

Ja to razumem. Škorpioni traže da se opredelite za jednu stranu, ko to voli? Snimak zločina je, međutim, obišao ceo svet. Ali ne kao odlomak iz mog filma nego kao informacija o počinjenom zločinu. Isto važi i za odlomak iz filma Srpska epika u kome ruski pesnik Limonov, u gostima kod Karadžića, puca iz mitraljeza po Sarajevu. Ali meni ta anonimnost ne smeta. Naime, ne donosi vam najviše nešto što je pokazano pod vašim imenom, nego kad ostvarite društveni impakt time što je to što ste uradili delovalo jako i na mnogo ljudi. A ko ste vi, nije važno. Ljudi koji se bore za ljudska prava nisu političari, oni ne ulažu napor prvenstveno u to da ih ljudi vole. Nego ste vi uzeli na sebe da ukazujete na neke činjenice i da dirate u neke stvari koje ljudi hoće da sakriju. I ljudi će vas zbog toga mrzeti. Zvaće vas izdajnikom, ali kroz to prosto morate ići. Ja ne mogu očekivati da ljudi u Srbiji moje filmove i mene drugačije primaju zato što nastojim da im ukažem na ono što svako društvo ima, a što neka prihvate da vide a neka ne – sopstveni fašizam i mitologizaciju istorije.

Zašto radite filmove za koje postoji rizik da se neće prikazivati, zar vam nije cilj da vaša poruka stigne do ljudi? I filmovi o Mladiću i Karadžiću iz 2005. godine imali su samo jedno prikazivanje.

Film o Mladiću je pokazan u "Utisku nedelje" kod Olje Bećković. Imao je dobru gledanost. Protesta povodom mog viđenja generala nije bilo, osim pritisaka da prikazivanja ne bude. Ipak je tu reč o Vojsci, koja je Mladića, iako se zvanično distancirala od njega, nezvanično skrivala. Dogovorio sam se sa B92, odnosno sa Veranom Matićem, da se odmah pokaže i film o Radovanu Karadžiću. Veran i ja smo se znali, imali smo tri zajednička filma – dva o Vanetu Ivanoviću i Približno Srbi. Međutim, prošlo je mesec dana a od prikazivanja filma ni traga. Karadžić je tada, a i sada je, veoma čvrsto ugrađen u kulturno-političku javnost Beograda. Njega je napravio Dobrica Ćosić. Karadžić je uživao, a bojim se da i dalje uživa ogromnu podršku jednog dela nacionalističke kulturne javnosti kod nas. I zato film o Karadžiću nije mogao da se emituje. A onda mi se javi Nenad Čanak, kaže, on će da organizuje tribinu i da na njoj prikaže film. Ja naravno pristanem. Oba ta filma su pokazana samo po jedanput. Srbija to neće da gleda, a u Bosni i Hrvatskoj su hteli. Filmovi su se prikazivali po Americi, Nemačkoj, Francuskoj...

Kako ste uspeli da, snimajući film, dokumentujete razne kompromitujuće izjave i poteze Mladića i Karadžića?

Pomoću strategije daj im dovoljno dugačko uže, obesiće se sami. Oprobao sam je još u Srpskoj epici koju sam radio sa poznatim britanskim rediteljem Polom Pavlikovskim. To je metoda koju sam naučio na studijama psihologije (Lazar Stojanović je pre nego što je postao reditelj apsolvirao psihologiju, prim. n.) i razvijao je u intervjuima koje sam radio za štampu. Kažete sagovorniku: "Ja bih hteo da prikažem vašu istinu, vi mi recite šta da slikamo, o čemu biste voleli da pričamo, kažite vi to svojim rečima, ja vam ništa neću seći. Staviću to u neki kontekst, ali to što ste rekli, to neće biti izmenjeno." Tako sam dobio mnoge sagovornike i verujem da nikoga nisam prevario, iako su se neki posle bunili. Većina ljudi veruje da publika čuje ono što govornik hoće da kaže, a oni čuju ono što on stvarno kaže, a ne što bi hteo. E pa eto, po tom sistemu je i u Srpskoj epici i u filmovima o njima, govorio Mladić, a prvenstveno blagoglagoljivi Kara- džić, pa je ispalo da su ti filmovi protiv njih. A ja sam slikao samo ono što su oni radili: sedeli iznad Sarajeva pod opsadom, birali kuće koje će gađati. Srpska epika je, u stvari, igrano-dokumentarni film. To znači da kod likova uvek postoji svest da kamera radi, pa hoće da se predstave, da malo odglume, a ne samo da pokazuju kako rade ono što rade.

Zar ti ljudi ne znaju da je film dokument koji može biti upotrebljen protiv njih?

Škorpioni su snimali svoje zločine s namerom da ih pokažu drugima. Zato se moj film i zove Škorpionispomenar. Spomenaru na engleskom najbolje odgovara, rekao bih – home movie. Naš home movie je snimanje recimo dečjih rođendana kako bi ostala uspomena i kako bi se događaj pokazao rodbini i prijateljima. Škorpioni su snimali svoje zločine da bi se pohvalili pred drugima, a i da bi sami sebe kuražili. Škorpionispomenar nema komercijalnu recepciju, kao uostalom ni ostali moji naslovi, osim Plastičnog Isusa. Međutim, često ga prikazuju.

Kažete da je Plastični Isus imao komercijalni uspeh?

Jeste, na moje veliko čuđenje. Nakon što je 1990. godine oslobođen iz bunkera, film se vrteo četiri i po meseca u Domu omladine Beograda. Film nisam video 19 godina, i očekivao sam da će ga ljudi doživeti eventualno kao dokument o vremenu kad je snimljen. Razlog velikom interesovanju za film video sam, a i danas tako mislim, kao reakciju publike na snimke četnika i ustaša, i na dosta otvorenu kritičku i pomalo humornu interpretaciju događaja od pre 20 godina. Nisam očekivao da film može biti nekom zanimljiv van Jugoslavije. Međutim, film je prvo pozvan u Ameriku na Robert Flaherty filmski seminar, seminar na kome učestvuju filmovi iz sveta, a onda na Filmski festival u Montrealu. Tamo je dobio nagradu Međunarodnog žirija kritike, kojih nema mnogo u jugoslovenskoj kinematografiji. Zatim je prikazivan na važnim mestima u Americi, pa i pre 25 godina u Muzeju moderne umetnosti gde će, ako ga nađem, opet ići ovog aprila. Smatrao sam da je vreme tog mog filma prošlo: dugo je bio zabranjen, pa se pojavio, pa se pet-šest godina lepo vrteo – računam, prošlo je njegovo vreme. A onda se svako malo pojavi neka izložba ili o crnom talasu ili o raspadu državnog socijalizma, ili revija o neoavangardi, za koje je potrebno prisustvo i Plastičnog Isusa. A toga ima dosta.

Plastični Isus je danas dokument i o ljudima koji su kreirali tadašnju našu kulturnu scenu, a najviše o glavnom liku Tomu Gotovcu, vašem prijatelju i kolegi.

Iako glumi lik koji nosi njegovo ime, uostalom kao i ostali likovi u filmu, Tom Gotovac je glumio ličnost koju sam ja izmislio. U mom filmu on pokušava da pravi amaterske filmove i živi od žena, a u stvarnosti Tom je bio poznat i uvažen umetnik, u krugovima koji vole istraživačku i neoavangardnu umetnost, i nije živeo od žena. Često su me pitali da li sam ja taj lik, da li sam ja živeo na margini društva. Ni moj glavni glumac ni ja nismo živeli kao Tom iz filma. Bili smo etablirana srednja klasa sa urednim načinom života, ali sa kulturno-političkim pogledima koji su bili u vezi sa Studentskim pokretom ‘68 i sa raznim slobodama koje je hipi pokret uveo, i velikom otvorenošću prema istraživanju raznih oblika ponašanja. Posle, kada je taj film, pa i njegovi autori, postao predmet progona, često jesmo živeli bedno.

Upoznali smo se na studijama, Tom je bio stariji po godinama, a mlađi po školi. U Beograd je došao iz Zagreba da, kao Tin Ujević, ovde ostvari deo svog obrazovnog i umetničkog života. Družili smo se svakodnevno u Jugoslovenskoj kinoteci, kao i svi tadašnji filmofili – nas, recimo petnaestak. Toma je zanimao eksperimentalni film. Bio je izdanak škole u Zagrebu, bio je to izvrstan skup ljudi, što je bilo komplementarno onome iz čega sam ja potekao, iz Kino-kluba "Beograd" kao i većina glavnih reditelja toga vremena: Makavejev, Žika Pavlović, Jovan Jovanović, Srđan Karanović, Dejan Karaklajić. A onda smo tokom Studentskog pokreta ‘68. počeli da sarađujemo, snimali smo i pripremali niz materijala koji su se pojavljivali u studentskoj štampi. Prvi naš zajednički film bio je Zdrav podmladak, kolaž odlomaka iz domaćih igranih filmova o revoluciji i Partiji. Naime, nakon demonstracija ‘68. političke institucije su nastojale da nam se približe i pacifikuju tu situaciju. Ja sam bio apsolvent a Tom je bio na drugoj godini. Jednom prilikom predlože nam iz Univerzitetskog komiteta da se naša Akademija priključi obeležavanju 50 godina Partije i 30 godina SKOJ-a. Naravno, svi ćute, niko ne bi da o tome radi film. Kažem: "Čekajte, ako postoji budžet, zašto da ne?" Tom pristane. Napisali smo sinopsis za film Zdrav podmladak u kome je pisalo da ćemo napraviti film sa scenama koje na najjasniji način afirmativno prikazuju delovanje Partije i SKOJ-a u vreme ustanka i radnih akcija, i spakovaćemo to tako da bude lako gledljivo i prezentabilno. Ono što smo Tom i ja znali, a oni nisu, jeste da je to propaganda koja deluje kao vic. To je na kraju bio film od 45 minuta na kojem su se ljudi smejali, što ni Partiji ni SKOJ-u nije odgovaralo. To je bio i jedini film koji je prikazan i na prvom i na drugom FEST-u, zato što su bila labava pravila Specijalnog programa i zato što ga je uređivao Makavejev, a ja sam mu bio pomoćnik.

Posle, kada je izbio taj policijsko-pravosudni slučaj zbog Plastičnog Isusa, oduzeli su mi sve materijale pa i ovaj film. Nikad se više nije pojavio. Ali pošto postoji precizan scenario koji je Slobodan Šijan objavio u knjizi o Tomu Gotovcu, i pošto je film metodološki jednostavan: scene su čitave uzimane iz raznih igranih filmova i tako slagane, tridesetak naših rezova, ništa više. Taj film može lako da se rekonstruiše za dve do tri hiljade evra.

U to vreme počinjala je i karijera reditelja Ljubiše Ristića, jednog od likova Plastičnog Isusa, vašeg prijatelja.

Dolazio sam u Kulturno-umetničko društvo "Krsmanović", tu sam sreo Ljubišu. Tu smo radili jednu predstavu po mom tekstu, koju nikad nismo završili. Upisao je režiju, sarađivali smo u Studentskom pokretu ‘68, pa zatim u "Studentu" i u "Vidicima". Bili smo bliski, družili smo se privatno. Na suđenju Plastičnom Isusu, Ljubiša je rekao da je to skandal, i demonstrativno izašao iz sudnice. Vrlo je rizikovao zbog toga. Zajedno smo prošli kroz prvi BITEF, razne uzbudljive stvari smo radili. Kad sam izašao iz zatvora, Ljubiša me je pozvao da napišemo scenario za njegov film Luda kuća. On je to uradio drugarski, širokogrudo i uz rizik. Pozvao me je posle u Suboticu, da u njegovom KPGT-u vodim publicistiku. I to druženje je uvek bilo veoma dobro, veoma intimno, i ja bih čak rekao do zavereništva blisko. E, a onda je đavo uzeo državu pod svoje. Počelo je da se gleda šta ko radi i gde je ko. Ja sam sa prijateljima pokrenuo "Vreme". Bio sam na strani Ante Markovića, mada nisam ulazio u njegovu partiju, bilo je previše bivših komunističkih funkcionera u njoj. To se očekivalo i od Ristića, koliko se sećam, on je u tom smislu i neke pozive od Markovića dobijao. Međutim, Ljuša se osamio, nije birao nijednu opciju i nikome nije bilo jasno šta on to smera, sve dok se nije pojavio kao predsednik novoosnovane partije JUL kod Mire Marković. Nikada više nismo uspostavili otvorenu i bezrezervnu komunikaciju po pitanju politike i kulture, mada smo privatno ostali u dobrim odnosima. Mislim da ljudski odnosi imaju prvenstvo nad profesionalnim i političkim. I, kako on reče pre neko veče u "Parovima": "Razni ljudi otišli su raznim putevima." Ja tu situaciju razumem. Mislim da je reč o izuzetno nadarenom i važnom čoveku, meni je žao kad vidim da on ne radi koliko zaslužuje. S druge strane, Ljubiša je čovek koji ima svoje pozorište, svoj ansambl, čovek koji pokušava da se u ovoj kulturi nametne samostalno. Kultura, u situaciji smanjenih sredstava a velike ponude, je kao i svuda u svetu kao čopor vukova: ako neko bude ranjen, pojedu ga. I meni je vrlo žao ukoliko se sa njim to događa. Ne znam samo kako to Dobrica Ćosić ispade veličina, a Ljuša omražen čovek. On smatra da je to zbog jugoslovenskog projekta iza koga stoji, a meni se čini da ne mora čovek da gura svoj projekat kao prst u oko, da ne treba neprekidno da insistira na stavovima koji iritiraju njegovu publiku. Jer to je sada između njega i publike, a ne između njega i vlasti. Inače, kada je o vlastima reč, mislim da je ova sadašnja pokazala izvesnu sklonost da mu pomogne, pa je zahvaljujući tome uspeo da uradi nekoliko predstava. Ali, njemu publika ne dolazi baš mnogo. Možda će prenošenje Bube u uhu u Sava centar da promeni tu situaciju. To bi me radovalo, a kulturnom životu u gradu bi, verujem, značajno doprinelo.

Sudskom procesu Plastičnom Isusu, prethodili su Vidici...

Odnosno ‘68, to je prvi zvanični ulazak u raskorak sa režimom. Mi smo za ‘68 bili spremni, mislim na širok krug ljudi kao što je Aleksandar Ilić, Đorđije Vuković, Ilija Moljković, Vita Teofilović, Milivoje Majstorović, Alija Hodžić, Josić Višnjić, Biljana Lukić, Milisav Savić – koji su se u kulturi zdušno uključili u tu stvar nastojeći da se bore protiv bilo kakvih normi i diktata. Ja sam na poslednjoj strani "Vidika" napravio rubriku Biće bolje, popunjavali smo je Milivoje Majstorović i ja. Na dvadesetogodišnjicu Informbiroa u "Studentu" sam objavio Pismo mladim goranima: Napred u pošumljavanje Otoka. Stavili smo ga među pisma čitalaca, to promakne cenzoru i taj broj Studenta se proda do podne. Nastane panika u Partiji, konsultacije, šta sad da radimo. Nije imalo šta, zato što je broj objavljen i rasprodat, osim da nas zabeleže kao nekog o kom ubuduće treba voditi računa. Našu redakciju su zamenili drugom, a nekoliko nas je nastavilo da uređuje "Vidike", mesečnik za kulturu i društvena pitanja koji je imao manji tiraž, ali je bio neka vrsta kulturnog rezervata.

I "Vidici" su često zabranjivani, dok nije puklo na broju koji smo uredili Ljubiša Ristić, Aleksandar Ilić i ja, a ticao se kulture, pravosuđa i propagande u Trećem rajhu, pri čemu su isticane sličnosti obrazaca kod nas i u Trećem rajhu. Sličnost je bila frapantna. Predloženo je da mi se sudi za uznemiravanje javnosti, ali je jedan hrabar sudija, Ljubomir Radović, to odbacio i odmah nakon toga je penzionisan. Branio me je Srđa Popović. Mi iz redakcije i ljudi koji su se zalagali za liberalniju državu sarađivali smo dobro i ono što je za zavereničke grupe bitno, potpuno verujući jedni drugima bez obzira što smo često bili različitih političkih provinijencija. Deo tog fronta otpora bili su socijaldemokrati, liberali, ali i članovi SKJ koji su u visokim rukovodstvima nastojali da liberalizuju državu delujući iznutra. Oni su čak smatrali da smo im mi na smetnji – Latinka Perović, na primer, sa kojom se danas odlično sporazumevam. Među ljudima iz Partije cenio sam i Marka Nikezića i Mirka Tepavca. Smatrao sam da oni rade herojsku stvar, ali nisam verovao da mogu uspeti jer mi se činilo da je jugoslovenski režim staklen i da ne može da se savija i reformiše kako su oni mislili, nego može ili da pukne ili da se silom održi takav kakav je. Što se i dogodilo njihovim smenjivanjem. Oni su izbrisani iz političkog života, a mi koji smo bili u opoziciji, tu smo i ostali, nismo imali kud.

Ako ste bili u opoziciji režimu, kako je moguće da ste istovremeno bili član SKJ?

Svi smo bili u Partiji, gotovo cela redakcija "Studenta". Politika me je uvek zanimala. Mi smo ‘68. imali snažan pokret usmeren ka širenju građanskih sloboda i boljoj zaštiti ljudskih prava. Iz tog sinkretičnog pokreta razvili su se mnogi drugi specijalizovani i parcijalni pokreti, ali ograničeni na svoju agendu. Ja sam sad neka vrsta liberala, za slobode i ljudska prava, i ako volite, neka vrsta anarhiste koji veruje u prvenstvenost lične slobode, mada to izazova zabune, zato što sam protivnik nasilja sem u slučajevima gde se ono ne može izbeći, na primer u slučajevima teške represije kad morate da se branite. Verujem u demokratiju i verujem da je ona moguća i bez nasilja.

S obzirom na to da smo s tema o vašoj filmskoj karijeri skliznuli u politička i društvena dešavanja u kojima ste učestvovali: šta je u tom smislu ostavilo traga sedamdesetih godina, nakon smene liberala? Izašli ste iz zatvora 1975. godine i šta je posle bilo?

Proturio sam ideju, a imao sam interesa da je proturim, da krenemo u okupljanje po privatnim stanovima s namerom da se tako premoste prepreke javnom izražavanju slobodnih intelektualaca. Bila je to 1976. godina. Koncept je sledeći: da se skupljamo ko hoće, da govorimo na teme za koje se dogovorimo unapred, da svako odgovara za ono o čemu sam govori a nije ni dužan ni odgovoran za ono što govori drugi. Ja sam tu ideju izložio Iliji Mojkoviću, svom bratu Voji Stojanoviću, i Vladi Mijanoviću, poznatom kao Vlada Revolucija. Oni su se složili da je to nešto što mora da se uradi, pozvali smo tridesetak ljudi, i napravili Otvoreni univerzitet koji je funkcionisao sedam godina, dok ga nije rasturila policija. Kroz to je prošlo oko 750 ljudi, što je dosta uticalo na mlad svet u Beogradu. Govorili smo slobodno, ređe o političkim temama a češće o izazovnim temama iz oblasti istorije, filozofije, ponekad i o prirodnim naukama. Nakon godinu dana smenjeni profesori sa Filozofskog fakulteta, poznati kao beogradsko krilo grupe Praksis, uključili su se i počeli i sami da organizuju takva okupljanja po stanovima. To naše sastajanje nije bilo tajno, bilo je privatno zato što se nismo sastajali u javnim prostorima. Vršena su i prisluškivanja i pritisci na gazde i gazdarice stanova koje smo iznajmljivali, vrbovanje komšiluka, ali nije bilo otvorene represije sve do momenta kada je Stane Dolanc pohapsio celo društvo.

U Knez Miletinoj 40 kod Dragomira Olujića, imali smo veče posvećeno istoriji međunacionalnih odnosa kod nas, naročito pitanju Sandžaka i Kosova. Govornik je bio Milovan Đilas, koga smo tada prvi put pozvali. Upala je policija, pohapsila svih 28 prisutnih, držala nas četiri dana, a zatim odabrala one protiv kojih im je bilo zgodno da prave proces. Tako, na primer, Đilasa, Stojana Cerovića, Branislavu Katić, moju snahu, i mene nisu više uznemiravali. Pokrenuli su proces protiv Miodraga Milića poznatog kao Mića Doktor – našli su mu rukopis neobjavljene knjige i osudili ga na godinu i po. Milana Nikolića, Pavluška Imširovića, Dragomira Olujića, Gordana Jovanovića i Vladu Mijanovića kao prvooptuženog – njih šestoricu – optužili su da su se organizovali sastajanja u cilju rušenja ustavnog poretka Jugoslavije i da su tu svoju aktivnost sprovodili ilegalno. Taj proces je vodio sudija Zoran Stojković, koji je u vladi Vojislava Koštunice postao ministar pravosuđa. Priveli su nekoliko stotina svedoka na saslušanje. Ali, po savetu advokata Srđe Popovića, koji je bio autor peticionaškog pokreta koji je svetu otkrio naš problem što nam je donelo javnu podršku spolja, znači po njegovom savetu da odbiju da svedoče jer bi time sebi mogli da nanesu štetu, svedoci su, osim nekolicine, odbili da govore. To jugoslovensko pravosuđe do tada nije videlo i taj proces se bukvalno raspao. Stane Dolanc je poražen otišao za Sloveniju da bere gljive kasnije tvrdeći da je sve zaboravio, a u Srbiji je ostao Ivan Stambolić koji se prema tom procesu odnosio prema načelu da ne treba da sudi Partija nego pravosuđe. To je tada bio maksimalno liberalan odnos. Bilo je to 1984. godine. Osuđeni su Miodrag Milić i Gordan Jovanović, a ostala četvorica su oslobođena. Tu se država vidljivo raspala.

Zašto su vas zadržali samo četiri dana?

Ja sam u to vreme već bio dopisnik iranske novinske agencije IRNA, i država Iran je tražila od države Jugoslavije izjašnjenje zašto je njihov novinar uhapšen. Radio sam za njih tri i po godine. Ja sam u životu radio razne stvari, ponajmanje me je hranio film. Filmove sam radio kad imam priliku. Znate, najuspešnije što sam u životu radio jeste posao barmena. Zatim, bio sam tražen prevodilac – još u mladosti sam prevodio filmove u Jugoslovenskoj kinoteci, na sluh, a u Americi sam u Stejt departmentu bio i konsekutivni i seminarski i konferencijski prevodilac, zatim sam, verovatno manje uspešno od toga ali često, bio novinar, pa još gori urednik, a verovatno najslabiji filmski i pozorišni reditelj.

Zaboravili ste da ste bili i moler, trgovac dijamantima i dragim kamenjem i nekretninama...

Posle zatvora, nije bilo posla pa sam se odao molerskom zanatu. Vlada Mijanović i ja smo osnovali Be-mol, Beogradske ili Belosvetske molere, kako hoćete. U to vreme bio mi je oduzet pasoš. Bilo nas je petnaestak. Onda je advokat Srđa Popović lansirao peticiju da nam se vrati sloboda putovanja. Bila je to prva u nizu njegovih peticija koje su imale jak politički impakt, bila je objavljena u inostranstvu i bila je osnov za ozbiljan pritisak na jugoslovensku vlast. Tada se pripremao prvi OEBS a Tito se nadao da bi mogao dobiti Nobelovu nagradu za mir. Leka Lončar mi je pričao da je naša diplomatija radila na tome. Zbog toga su nam u decembru 1977. godine vratili pasoše. Ja sam odmah krenuo da isprobam svoj, odem u Englesku. Srđa Popović mi je munuo nekih 300 maraka, ja ni dinara nisam imao. Tamo su bili neki moji prijatelji, pre svega Aleksa Đilas, a ubrzo sam počeo da se družim s Vanetom Ivanovićem. Odmah sam se povezao s našom demokratskom opozicijom, naročito s Desimirom Tošićem, a uplivao sam i u neke filmske i pozorišne tokove. Na primer, u Riversajd studios u Hamersmitu radio sam kao barmen, a živeo i angažovao se kao deo tog kulturnog centra. Onda sam odlučio da sa prijateljima idem u Avganistan, s tim da se ne zadržavam u Jugoslaviji zato što su mogli svakog sekunda opet da mi oduzmu pasoš. Tako smo mi, četiri filozofa, Milan Mladenović, Dušan Ganser, Aleksandar Milenković, moj brat Voja Stojanović i ja, nekim kršom od džipa krenuli za Avganistan zato što tamo niko nije ulazio pa smo mogli da vidimo tamošnje političke prilike, tada burne, a želeli smo i da idemo dalje, u Indiju. Međutim, raspao se taj automobil, pa nismo. Bila je to zgodna avantura. Zatim, kad sam se vratio, filozofi iz "Praksisa" me uzmu za sekretara u Centru za filozofiju i društvenu teoriju na Institutu društvenih nauka, gde im je posle niza godina borbe da se vrate na Univerzitet, dozvoljeno da rade. To su bili ideološki roditelji nas šezdesetosmaša, Zagorka Golubović, Ljuba Tadić, Sveta Stojanović, Dragoljub Mićunović, Mihajlo Marković, Nebojša Popov, Miladin Životić. Tu sam se zadržao godinu dana, ali me nije držao kancelarijski posao i, čim mi je bio vraćen pasoš koji su mi opet bili oduzeli, ja konkurišem kod "Trudbenika" za prevodioca u Iraku. Vesna Pešić je imala neke poznanike kod njih, pa je i to pomoglo da me prime. Tu sam, na vojnom projektu SDPR-a, u Saveznoj upravi za promet i rezerve specijalnih sirovina, proveo godinu i po. Zbog tog boravka u Iraku i zbog novinarskog iskustva, bio sam idealan za IRNA-u. Tu sam ostao sve dok me Borka Pavićević nije pozvala da režiram u pozorištu Nova osećajnost. Režirao sam Brehtovu Meru. Zatim sam u KPGT-u Ljubiše Ristića u Subotici režirao Bejrut internešenel, adaptaciju Kamijevog Stranca. Onda sam u Beogradu uradio predstavu u tehnici češkog crnog pozorišta, što mi pre toga nismo imali: pod ultraljubičastim svetlom se vide boje i na tamnoj pozadini lebde animirani predmeti. Napravio sam kabare, celovečernju predstavu sa 20 pevanih numera, Mračni kabare profesora Frojda. Predstava je u Domu omladine igrana godinu i po dana, bez dinara od države. Bilo je to 1987, socijalizam je još bio zvanični model društva, a Milošević je već bio došao na vlast. Bilo je to vreme kada ste mogli imati opozicionu partiju, nije bilo hapšenja, ali se kontrola društva uspostavljala na tipično autoritarnim mitinzima. Kad je Borka Pavićević postala umetnički direktor u Beogradskom dramskom pozorištu, postavio sam tu Karmen 2000. O tome je pisao Jovan Ćirilov u "Startu", kao o prvoj postkomunističkoj predstavi. Onda su se stekli uslovi i za neke filmove, asistirao sam Bati Čengiću u Gluvom barutu, poslednjem velikom jugoslovenskom igranom filmu, napravio sam Srpsku epiku i filmove o kojima sam pričao.

Od svih svojih poslova najviše sam voleo trgovanje bortom (sitnim dijamantima) i raznim poludragim kamenjem. To sam radio u Indiji i Indokini 1979/80. godine. Izučio sam taj zanat i uspevao da živim vrlo lepo u tom regionu godinu-dve od toga. Tada sam se dosta angažovao u oslobodilačkom pokretu Tamila, na Cejlonu, a dosta vremena proveo sam sa Tibetancima u Nepalu i Indiji. Putovao sam po Dalekom istoku kao novinar, i znao sam da ako želim pravi tekst, moram da se ubacim u srž događaja. Tamili u Indiji imaju državu gde su većinski narod, Tamil Nadu, a kada se pređe moreuz, na Cejlonu su manjina koja je u ratu sa Singalezima, većinskim narodom Šri Lanke jake budističke provinijencije. Ja sam se, putujući između Tamil Nadua i Cejlona, angažovao da im pomognem. Oni su bili toliko impresionirani da su jednom detetu dali ime po meni, izgovaraju ga Larzer. Ta porodica je izbegla u Kanadu, a Larzer sada ima 35 godina i živi u Vankuveru.

Kad su ovde krenuli ratovi, došao sam da radim na Radio brodu, i da pravim filmove o stvarima koje se ovde dešavaju. Kad su počeli nemiri na Kosovu, ja sam kao referent za medije radio za posmatračku misiju OEBS-a koju je vodio Vilijem Voker. Nakon ulaska NATO-a na Kosovo tamo nije imalo više šta da se radi u politici medija, pa sam opet otišao za Ameriku. Kad je na Kosovu uspostavljen UNMIK, pozvali su me da vodim službu za jezike. Organizovao sam i Srbe i Albance, imao sam i prevodioca za turski, i napravili smo jaku jedinicu koja je godinama valjano radila. Tada je ta jedinica slovila za jednu od najboljih na Balkanu. Poslovanje na Kosovu završio sam 2006. godine i vratio sam se u Ameriku. Tada su tamo dobro išle nekretnine, ja položim sve ispite, i posle godinu dana postanem licencirani broker za državu Njujork, što sam i sada. Ali, onda to tržište pukne, ja slomim koleno, sin mi se oženi, a moja žena zbog majke i posla odluči da sedi ovde, i ja se vratim ovamo.

Inače, posle dosta godina rada na Kosovu, ja mislim da je to institucionalno jedna vrlo nerazvijena država koja ima ogromne probleme sa korupcijom, bezbednošću i nezaposlenošću, ali ima jasnu perspektivu i brz razvoj.

Pripadate grupi intelektualaca koja smatra da Srbija nema pravo na Kosovo.

Biću u toj stvari sasvim otvoren. NATO intervencija 1999. pocepala je i podelila ljude na nekolicinu koja je smatrala da je odluka o intervenciji pametna i da bi i liberali i komunisti trebalo da je podrže, i na većinu koja je smatrala da je intervencija neosnovana, da je ona protiv Srba i Srbije i da Srbija ipak ima pravo na Kosovo. U prvoj grupi bih mogao da nabrojim samo nekoliko imena među kojima sam i ja, a to su Sonja Biserko, Bora Ćosić, moj brat Voja Stojanović, bio je pokojni Srđa Popović, Nataša Kandić, Ivan Čolović, Svetlana Slapšak... Svakako ih ima više hiljada, ali vrlo malo. Na drugoj strani našao se niz uticajnih, uglednih kulturnih i javnih radnika, koji su tokom rata u Bosni bili angažovani na bosanskoj strani. Nakon bombardovanja, oni su zauzeli jaku patriotsku kritičku poziciju. Zbog toga nas na Kosovu sad vole, a drugu grupu – ne, i zato se u Beogradu na nas gleda kao na izdajnike.

Za nacionaliste to nije neočekivano, taj stav imali su i ranije. Ali kad građanski liberali prestanu da prepoznaju vrednosti koje su do juče zastupali i počnu da brane zločine države samo zato što su njeni podanici, to je teško svariti.

Na koje ljude iz druge grupe koju pominjete mislite? Na one koji su potpisali peticiju i bili protiv bombardovanja 1999, odnosno na vaše oponente u polemici vođenoj u "Vremenu" 2002, među kojima su Stojan Cerović, Branko Vučićević, Sonja Liht, Tanja Petovar, Frano Cetinić, Stanko Cerović?

Ne samo oni. Mnogima je bombardovanje poremetilo uverenja. Ljudski je da onaj koga bombarduju mrzi onoga ko bombarduje. Verujem u prvenstvo vrednosti nad spontanim ljudskim reakcijama. Možda grešim što previše očekujem od ljudi.

Kosovo nije deo Srbije, kako tvrde, zbog toga što je vazda bilo deo Srbije, mada jeste bilo deo Dušanovog carstva. Ne zna se pouzdano da li su ga u to vreme većinski nastanjivala srpska plemena, kao što mi volimo da verujemo da jeste, jer tada nije bilo opredeljivanja sela po etnicitetu već pre svega prema feudalcu kome selo pripada. Dakle, Kosovo nije nešto što bismo pouzdano mogli zvati prirodnim i etničkim delom Srbije. Mit o Kosovu razvija se onda kada se pojavljuje izuzetna prilika da novoustoličena monarhija Karađorđevića proširi svoju teritoriju na delove koje od srednjeg veka nije imala, a koji su postali lako dostupni raspadom Turskoga carstva. Za to je bilo potrebno motivisati narod na neki način, dati mu nešto što liči na dobar osnov za rat pa je tako Kosovo tretirano kao prapostojbina još od feudalnog doba, koja prirodno pripada Srbiji. Tako su dva balkanska rata bila isključivo teritorijalne i osvajačke prirode. Srpsko stanovništvo na Kosovu je tada bilo izrazito manjinsko, a pošto se jedan deo Albanaca bunio protiv srpske vlasti, zvali su ih kačacima, odmetnicima, Srbija je pokušala prvo nakon balkanskih, a onda nakon Prvog svetskog rata da tamo kolonizuje Srbe. To pominjem zbog toga što u političkoj praksi to Kosovu i nameće status kolonije, bez obzira što se ona naslanja na teritoriju matične države i bez obzira na to što ona formalno nije u kolonijalnom odnosu. Te dve kolonizacije koje su obuhvatale pedesetak hiljada duša, ratnih veterana s porodicama kojima je data zemlja koju je država oduzela od kačaka, predstavljale su jezgro srpskog življa na Kosovu. I na to jezgro se oslanjala vlast. Kakav je naš odnos bio prema kulturnim pravima, etničkom položaju, obrazovanju i bilo čemu drugom na Kosovu, najbolje znamo iz spisa Dimitrija Tucovića, kome ja ne bih imao ništa da dodam. To Kosovo već krajem Drugog svetskog rata Broz tretira kao nešto što bi prirodno trebalo da pripadne Albaniji, koja je u ratu bila naš saveznik, pa je smatrao da to tamo treba i da ode. Inače, u oslobađanju Kosova su učestvovali partizani iz Albanije jer su oni na Kosovu bili bolje prihvaćeni nego partizani iz Srbije. Otac Ljubiše Ristića koji je vodio partizanski odred sastavljen od Srba i Albanaca, govorio mi je: "Da, jesmo mi bili partizani, ali smo delovali iz Makedonije, zato što do oslobođenja mi na Kosovo nismo mogli ni da uđemo." U takvoj situaciji, Kosovo se ne miri s tim da bude deo Socijalističke Jugoslavije, pa odmah nakon oslobođenja izbija Drenički ustanak. Pokoreni, našli su se pod specijalnom prismotrom Udbe koja je gonila bilo koji oblik svakog pa i albanskog nacionalizma. Time je rukovodio Aleksandar Ranković, i to ne kao srpski patriota, kako su ga u duhu kosovskog mita slavili srpski nacionalisti, nego kao dobri komunista i šef Udbe koja za potrebe nove države obezbeđuje mir na Kosovu. Mit o Kosovu je reciklovan ponovo kada je trebalo da Slobodan Milošević zadobije podršku srpskih patriota. "Kosovo je naše, Albanci hoće da nam ga uzmu", govorio je, i dobio podršku. Govorio je i: "Ako ja rešavam nered u svojoj državi, dakle ne prelazim granice Srbije, ne može mi niko intervenisati." Međutim, pošto je na Kosovu došlo do spektakularnih kršenja ljudskih prava, do izbacivanja 850.000 ljudi uz 10.000 pobijenih, NATO je 1999. intervenisao. Inače, ljudi koji su komandovali čišćenjem Metohije, prenošenjem leševa i zakopavanjem u Batajnici danas ponovo zauzimaju visoke položaje u državi, u Skupštini, vojsci i policiji. Pošto je to bio eklatantan primer teškog i zločinačkog kršenja ljudskih prava, ono malo ljudi koji su zagovarali međunarodnu intervenciju, držali su se tog argumenta. Ta intervencija izvedena je na Kosovu i tri četvrtine žrtava stradalo je na Kosovu. Na teritoriji uže Srbije napadi su vršeni samo na pojedinim strateški značajnim mestima u cilju umanjivanja kapaciteta Srbije da se vojno angažuje na Kosovu.

Izbacivanje ljudi sa Kosova i ubijanje desilo se tokom bombardovanja a ne pre, kao što kažete. A bombardovanje Televizije, kako to objašnjavate?

Televizija je gađana onda kada je proglašena propagandnim centrom iz kojeg se širi rat i kad je stvarno ustrojena na taj način za potrebe rata, a intervencija je najavljena pa vi ako hoćete, možete da se sklonite. Tri četvrtine civila koji su stradali su Albanci stradali na Kosovu, a nisam čuo nikoga na Kosovu da se bunio protiv toga. Zato kažem: čim se Albanci budu bunili protiv neadekvatne intervencije NATO-a, onda ću ja biti spreman da saslušam i primedbe države Srbije. Dok to nemate, vi niste prvi na redu da o tome govorite, jer niste ni prve žrtve. Briselski sporazumi su na sporovoznom koloseku zato što posle 104 godine propagande, od 1912, retko ko ovde ima petlju da kaže – desetarac više ne važi, oslonimo se na istorijske činjenice.

Podržavali ste NATO bombardovanje SR Jugoslavije i zalažete se da Srbija prizna Kosovo. Aktuelna vlast je potpisala Briselski sporazum i radi na približavanju Srbije i NATO-a. Da li mislite da je rešenje za Srbiju članstvo u NATO-u?

Nisam uveren da je to realno, jer Srbija ne vodi spoljnu politiku EU, što je velika prepreka ulasku u taj savez, a u NATO je niko nije ni zvao niti je spreman da je primi. Srbija je talac narastajućeg sukoba Rusije i Zapada u kojem ne postoji prostor za neutralnost, osim ako je država privredno i vojno vrlo jaka i samostalna, što Srbija nije. Zamisao Srbije koja srećno sarađuje sa obe strane u situaciji hladnog rata je puka fantastika, ne naučna nego deseteračka. Ovo više nije vreme nesvrstanosti, kad je Jugoslavija bila na granici vojnih blokova, politički korisna obema stranama. Ona je danas zanimljiva samo u funkciji održanja mira na Balkanu, i to i strani koja hoće da učvrsti taj mir i strani koja hoće da ga ugrozi. To je čini taocem sukoba, ali joj ne podiže političku cenu, a produbljuje privrednu i društvenu krizu time što je predstavlja kao državu nejasne perspektive. Ne bi postojao nikakav manjak stranih investicija kad bi bilo izvesno da Srbija ide u Evropu, da to nije puka priča. Druga opcija je suviše mračna za opisivanje, vodi u tešku izolaciju, jednostavno nije alternativa. Kao članstvo u NATO-u, i kolonizovanje Meseca bilo bi za Srbiju višestruko korisno, samo nije ni brzo ni lako ostvarivo, a većina stanovnika verovatno bi glasala protiv toga. Bilo bi lepo kad bismo bili u prilici da se bez frustracije bavimo pitanjem izbora svoje budućnosti. U ovom času to nije aktuelno, nego je osnovno pitanje može li Srbija i kako da se izvuče iz sve dublje političke krize nastale odbijanjem suočavanja s prošlošću možda više nego rđavim privrednim i društvenim prilikama. Prvi korak morao bi da bude utvrđivanje odgovornosti za tu krizu. Vlast za nju optužuje prethodnu, kada je Demokratska stranka vodila državu. Verovatno je da oni nisu popravili stanje koje su zatekli najviše koliko su mogli. Međutim, ono što su nasledili bila je potpuno rasturena država u kojoj je povlašćen položaj imala jedna strana sila, opljačkana i razorena privreda, korumpirano i pauperizovano društvo, nacifikovani mediji u funkciji etnocentrične politike i razbijena srednja klasa. Možda demokrate nisu to dovoljno popravile, ali pokvarile svakako nisu. Paradoksalno je što su ovi koji sada čine vlast isti oni koji su pod Miloševićem tu državu zločinački razorili, a sada to pripisuju nekom drugom. Bez otvaranja pitanja o toj odgovornosti u Evropu će nas možda i primiti, ali mi Evropljani time nećemo postati. Ostaćemo ovo što smo, ozlojeđeni patrljak neuspele mini-imperije, izolovan i nepoželjan, koji zamišlja da od njega zavisi hoće li neko da ga prihvati ili ne. To je tako sada, no već sutra bi moglo da bude drukčije. Kod nas su promene nagle i teško predvidive. Ne vredi nam ni da razmišljamo o članstvu u NATO-u. Naravno da bi bilo dobro, čak nema alternativu, ali je potpuno neverovatno u bliskoj budućnosti. A o dalekoj, u ovom bezobličnom političkom glibu, nije nam savetno ni da razmišljamo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine