Apelacioni sud u francuskom gradu Kolomaru odlučio je danas, nakon više od tri meseca većanja, da oslobodi bivšeg komandanta Oslobodilačke vojske Kosova Ramuša Haradinaja Srbiji, koja ga potražuje zbog ratnih i poratnih zločina. Tako se Haradinaj, koga je haški Tribunal dva puta oslobodio zbog nedostatka dokaza, vratio na Kosovo kao slobodan čovek.

Reakcije, koje pristižu dok je ovej tekst u nastajanju, su potpuno predvidljive. U Prištini je iz sedišta Haradinajeve stranke AAK lansiran vatromet, dok se ispred zgrade slavilo. Predsednik Kosova Hašim Tači, bivši saborac a danas ljuti Haradinajev politički rival, rekao je da je to „dobra vest za porodicu Haradinaj, ali i za celo Kosovo". Premijer Albanije Edi Rama, koji je najavio da će lično učestvovati u svečanom dočeku oslobođenog optuženika, rekao je da se Ramuš „ponovo pokazao kao pobednik" i da je „ponosan na OVK", mada takve simpatije za kosovske gerilce nije pokazivao dok je rat bio u toku. Sve u svemu, primenjen je široko korišćeni recept po kome svaka optužba protiv „našeg čoveka" pravi od njega heroja u pravednoj borbi za „našu stvar", bila to Velika Srbija, nezavisno Kosovo ili suverena Hrvatska.

Reakcije iz Beograda bile su jednako unisone. Vlada Srbije je nakon vesti o oslobađanju sazvala hitnu sednicu, nakon koje je premijer Aleksandar Vučić izjavio da je odluka "sramna, skandalozna, nepravična i da je pre svega politička". Šef Odbora za Kosovo i Metohiju u Skupštini Srbije Milovan Drecun složio se da je odluka politička, jer su dokazi o Haradinajevim zločinima koje je Srbija poslala francuskom sudu „neoborivi".

Pošto ne znamo kakve je nove dokaze, prikupljene proteklih godina, srpsko tužilaštvo prosledilo u Kolomar, teško je proceniti koliko su oni zaista jaki. Znamo pouzdano, međutim da je Srbija svojevremeno prosledila u Hag obiman materijal o Haradinaju, ali da je haško tužilaštvo ustanovilo da gotovo ništa od toga ne može da se upotrebi u sudnici. Neki od tih dokaza bili su sasvim nepotkrepljeni, u drugima se Haradinaj pojavljivao kao ubica na više mesta u isto vreme, a dobar deo materijala činile su izjave zarobljenih boraca OVK očigledno date pod torturom. Ako se setimo se da je isti taj Drecun uvreme kad se predstavljao kao novinar „intervjuisao" vezane i premlaćene zarobljenike (braću Mazareku) jasno je da je njegova kompetencija o čvstini dokaza vrlo sumnjiva.

Pored validnosti dokaza, sud u Kolomara je prilikom odlučivanja svakako uzeo u obzir i pitanje da li bi on u Beogradu imao pošteno suđenje. Tu je verovatno imao u vidu ne samo medijske sadržaje srpskih medija koji su optuženog unapred opisali kao monstruma, nego i izjave najviših predstavnika državnih organa, od predsednika republike i premijera do ministara spoljnih i unutrašnjih poslova, koji su Haradinaju unapred presudili. Iako se obrazloženje sudske odluke još čeka, sudeći po izjavi Haradinajeve advokatice Rejčel Lindon, upravo je njen argument o nepostojanju uslova za fer suđenje imao presudnu ulogu u odbijanju zahteva za izručenjem.

Zamislimo za trenutak da je odluka bila drugačija, to jest da je Haradinaj pod stražom sproveden u Beograd. Ukoliko bi mu se sudilo pred Specijalnim sudom za ratne zločine, odmah bi nastao problem jer je taj sud već godinu i po dana bez glavnog tužioca, a vršilac dužnosti nije ovlašćen da diže optužnice (vidi tekst „Ima li tužioca u sudnici" u ovom broju). Sem toga, na osnovu izjava ministarke pravde i još nekih koji su upoznati sa sadržajem optužnice, izlazi da se Haradinaj tereti ne samo za zločine počinjene za vreme rata, nego i nakon toga, u periodu 1999-2000, kada je više od šest stotina Srba, Roma i „nelojalnih" Albanaca bilo kidnapovano i ubijeno. Odmah bi se postavilo pitanje nadležnosti suda za ratne zločine za ova dela, koja po svemu sudeći spadaju u domen „običnog" suda ili Specijalnog suda za organizovani kriminal. Naravno, optužnica bi se mogla podeliti, ali to bi u najmanju ruku iskomplikovalo proces.

A zatim, koliko bi to suđenje (ili suđenja) trajalo? Imajmo u vidu da Specijalni sud još nije pravosnažno okončao proces optuženima za zločin u Ovčari, počinjen pre više od četvrt veka, o „svežijim" predmetima da ne govorimo. Ni obični sudovi nisu bolji, pa tako još traju suđenja za ubistvo Slavka Ćuruvije i Brisa Tatona. Suđenje Andriji Draškoviću za ubistvo Zvonka Plecica, počinjeno pred brojnim svedocima u popularnom beogradskom restoranu, trajalo je deset godina.

Srpski zakon je prilično precizan u vezi sa maksimalnim vremenom koje optuženi sme da provede u policijskom ili sudskom pritvoru, tako da bi se Haradinaj nakon maksimum godinu dana našao na privremenoj slobodi (baš kao što je bio ztokom procesa u Francuskoj). On do okončanja procesa ne bi smeo da napušta zemlju (da li je Kosovo Srbija?) i morao bi da se redovno javlja policiji. Do okončanja suđenja mogao bi nesmetano da uživa u beogradskoj turističkoj ponudi (šetnje Knez Mihajlovom, večere u Skadarliji), a možda bi kupio i apartman u Beogradu na vodi. Em je jeftinije od dugotrajnog boravka u hotelu, em naselje nosi prikladno ime „Orlova brda" (Eagle Hills), koje asocira na albanski nacionalni simbol. Tu već i najbogatija mašta posustaje.

Imajući sve to u vidu, najprimerenije reagovanje Beograda na odluku francuskog suda bio bi - dubok kolektivni uzdah olakšanja.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine