foto: reuters
SNALAŽENJE: Internet kafe...

Kuba >

Onlajn u Havani

Sezona je odmora, a Kuba među domaćim turistima i dalje važi za jednu od najprivlačnijih destinacija. O ovom ostrvu je napisano mnogo vodiča i reportaža, sa brojnim korisnim savetima za putnike i informacijama o lokalnim običajima. Međutim, na jedno od ključnih pitanja – kako poslati selfi sa odmora – još uvek nema tačnog odgovora

Kada je svoje peščane plaže i gradove zamrznute u vremenu konačno otvorila za turiste, Kuba se za tren oka našla u vrhu svetskih egzotičnih destinacija. Šarm oronule scenografije iz američkih gangsterskih filmova, ispresecane neočekivanim urbanističkim intervencijama latino-komunizma kroz koje odjekuje muzika kubana, uz neizbežnu aromu kubanskog duvana, čine tipičan prizor koji na ovo karipsko ostrvo privlači milione turista godišnje.

Najvažnije odredište putnika u samostalnom ili agencijskom aranžmanu jeste prestonica Havana sa svojim kolonijalnim fasadama, muzejima i spomenicima revolucije, muzičkim festivalima i koktelima. Uz mapu grada, poneće zalihe preparata protiv komaraca, raspitaće se šta strogi carinski propisi dozvoljavaju da se unese u zemlju, i spremiti se za kilometarske obilaske istorijskih znamenitosti.

No, najčešće pitanje na koje se u turističkim vodičima retko može naći pravi odgovor, glasi: ima li interneta u Havani i da li će se na statuse i slike sa letovanja čekati do povratka kući?

Istraživači Fondacije SHARE preduzeli su terensko istraživanje u Havani, gde su otkrili razrađene sisteme alternativnog umrežavanja, digitalnog šerovanja popularnih serija i onlajn oglašavanja, u prećutnom paktu o nenapadanju s vlastima. (Svi podaci odnose se na 2016. godinu.)

DRŽAVNA MREŽA: Prema podacima Međunarodne telekomunikacione unije (ITU), 11 miliona stanovnika Kube raspolaže sa 8.157 fiksnih širokopojasnih internet konekcija (0,007 odsto), koje su uglavnom rezervisane za vladine institucije i viši sloj privilegovanih ljudi. Nešto manje privilegovanim građanima (5,6 odsto od ukupnog broja domaćinstava) omogućen je pristup jezivo sporoj dial-up vezi, pod kontrolom vlade, brzine od oko 4-5 Kbit/s.

foto: reuters...i mobilni telefoni na Kubi

Državni telekomunikacioni provajder ETECSA otvorio je 2015. godine 35 javnih WiFi zona gde Kubanci mogu da pristupe internetu po ceni od 2 konvertibilna kubanska pezosa (oko 2 američka dolara) po satu, što je oko 10 odsto prosečne plate u javnom sektoru od 17 dolara. Teoretski, ukoliko bi se nekom stanovniku Kube posrećilo da živi unutar jedne od ovih WiFi zona, a padne mu na pamet da ceo mesec bude na mreži, račun bi iznosio čitavih 1.440 konvertibilnih pezosa. "Srećnik" bi morao da radi približno šest godina za mesec dana bežičnog pristupa internetu.

Ako na ulicama Havane naiđete na grupu ljudi koja stoji u ćošku i zuri u svoje smartfone, verovatno ste naleteli na neki od tih 35 WiFi hotspota. Pretežno se nalaze u javnim parkovima oko centra Havane i predstavljaju džinovske sajber parti zone na otvorenom. Ponekad se tu skupi i više stotina ljudi sa laptopima i mobilnim telefonima, koji pokušavaju da pošalju mejl, provere svoj Fejsbuk nalog ili da koriste neku VoIP uslugu.

Da bi se koristila WiFi zona, potrebno je da vam zvanični "telekomunikacioni agent", koji se može naći za tezgom u svakom kvartu, registruje nalog pod pravim imenom koje proverava uvidom u ličnu identifikaciju, pasoš ili ličnu kartu. Tek tada možete kupiti WiFi kredit.

Međutim, oko većine zvaničnih WiFi zona postoje brojne nevidljive, parazitske infrastrukture koje eksploatišu ovaj resurs na razne kreativne načine.

Da ste na putu ka WiFi zoni, znaćete po sve brojnijim nezvaničnim "agentima" koji nude jeftiniji internet pristup. Ako vam ne priđu direktno, potražite osobu sa uređajem za piratski hotspot. Ponekad i sam SSID može biti od pomoći. Privremeni nazivi tih WiFi mreža su, na primer, "momakuzelenojmajici" ili "momakispoddrveta".

Po ceni od jednog konvertibilnog kubanskog pezosa (oko jednog dolara) piratski agent će uneti WiFi lozinku u vaš mobilni telefon i tako vas opremiti za jezivo sporo surfovanje internetom.

Taj tip je verovatno sklepao neku infrastrukturu od nano-stanica i repetitora, usmerenu i povezanu preko nekog hotela ili zvanične WiFi zone, gde plati dva pezosa po satu izigravajući običnog korisnika. Onda izađe na ćošak svoje ulice gde podeli ovu konekciju sa još 20 ljudi, što povećava šanse da će ga neko od njih već na sledećem ćošku na isti način katovati. To je oblik parazitske fraktalne mreže, mreže unutar mreže, koja se fragmentiše na komadiće sve dok se ne isisa i poslednji bajt konekcije, za poslednji mogući pezos.

Ponekad se ove piratske WiFi zone pojavljuju daleko od zvaničnih. Naleteli smo na jednu u blizini Malekona u kvartu Centro Habana. U roku od par minuta, na desetine ljudi je okružilo ovog momka koji za jedan sat na hotspot surfu zaradi nekoliko prosečnih kubanskih plata.

Ovi nezvanični pop-up hotspotovi predstavljaju neki vid kratkotrajnih sajber kafea, fizičkih verzija društvenih mreža gde se, osim internet konekcije, uspostavljaju u međuljudski "linkovi" za razmenu fajlova. Njihovi uređaji učestvuju u mnogim nevidljivim aktivnostima, bez pristupa internetu. Za ulazak u ovu lokalnu komunikaciju izvan mreže, koristi se kineska aplikacija Zapya, koja korisnicima omogućava razmenu fajlova i grupni čet na lokalu, bez WiFi konekcije. Ponekad ljudi samo to i rade, odu do hotspota, pričaju s ljudima, razmenjuju fajlove besplatno i uopšte ne koriste internet vezu. Treba reći da su mobilni telefoni, čija je upotreba bila ograničena na Kubance zaposlene u stranim kompanijama i državne službenike, legalizovani tek 2008.

ALTERNATIVNE MREŽE: Svaka četvrt u Havani ima svoju mrežu povezanih kompjutera, servera i nano-stanica, a sve one čine jednu ogromnu gradsku mrežu – SNET (Street NetWork) – sa oko 12.000 povezanih domaćinstava.

Ova skrivena mreža kablova, nano-stanica i repetitora proteže se na preko 30 kilometara, od Santa Fea na zapadu grada do oboda Almara na istoku, i još preko 20 kilometara od kvarta Malekon na severu do kvarta Kotoro na jugu. Potpuno nezavisna od vlade, gradskih ili privatnih preduzeća, mreža pripada samo narodu – krajnjem čvoru koji čini ovu impresivnu mrežnu strukturu.

Takve mreže ne postoje samo u Havani, nego i u većini ostrvskih pokrajina. Druga po veličini se nalazi u Matanzasu, sa oko 2000 umreženih domaćinstava. Mreže nisu međusobno povezane, ali ni sa spoljašnjim svetom, internetom.

Svaki segment ove ogromne infrastrukture pripada samo njenim korisnicima. Svaki korisnik poseduje svoj komad mrežne slagalice, nano-stanicu, server ili kabl. Ne postoji taksa za korišćenje protoka ili sadržaja iz zajedničkih foldera, koji su dostupni svima za kopiranje i distribuciju. Ne postoje usluge koje se naplaćuju, a reklamiranje je zabranjeno. U svetu u kom smo zaboravili kako izgleda biti u posedu vlastite infrastrukture, gde sve što se nalazi iza ekrana pripada nekom drugom, dok smo mi uglavnom samo potrošači a ne proizvođači, gde smo neprestano profilisani, targetirani i kvantifikovani – ove izolovane mreže, bez reklama, u vlasništvu korisnika, deluju kao neka utočišta tehno utopije. Boravak u njima podseća na rane dane interneta. Ali, kao i obično, medalja ima i drugu stranu.

Postojanje ove mreže zavisi od nevidljivog, nepisanog i lukavog plesa s kubanskom državom. Prema kubanskoj "realnosti", ova mreža ne bi trebalo da postoji. Mada umrežavanje kompjutera nije zabranjeno, uvoz mrežne opreme na Kubu jeste.

Budući da Kuba nema fabrike koje prave nano-stanice ili drugu mrežnu opremu, nezavisna mreža od 30 kilometara i 12.000 povezanih uređaja naprosto se ne uklapa u zvaničnu sliku. Država još uvek nije preduzela korake, nadajmo se da ni neće, iako je prilično neverovatno da je ovaj fenomen prošao neprimećeno.

S druge strane, na mreži važe stroga interna pravila kojima se reguliše svaka moguća diskusija o politici, distribucija pornografije ili "bilo šta što može da utiče na sliku o SNET-u ili našoj državi (Kubi)". Pravilima je takođe zabranjeno da se mreža poveže na internet, kao i da se koristi za emitovanje bilo kog stranog televizijskog ili radio programa. SNET korisnici znaju da njihova dragocena mreža može nestati za tren oka ako bi neko pomislio da je iskoristi kao platformu za "kontrarevolucionarne" aktivnosti. Stoga je autocenzura duboko ugrađena u svaki krajnji čvor ove mreže, dok administratori podčvorova i čvorova mogu da blokiraju svakoga ko se ne pridržava jasnih pravila opisanih u dokumentu "Opšta pravila SNET-a".

Na mreži postoji čitav mali univerzum lokalnih sajtova, besplatnih usluga i društvenih mreža koje čine članovi i koje su vidljive samo njima. Mreža ima i svoj pretraživač – Look.me, društvenu mrežu – "Facebokito", pa i sopstvenu verziju sajta Ebay, pod nazivom "Timbirichy".

Tu se može naći oflajn verzija Vikipedije kao i redovno ažuriran Revolico, najveći i najznačajniji kubanski sajt za onlajn aukcije i kupovinu koji pre svega postoji na "pravom" internetu, a koji se replikuje i na SNET i na "El Paquete", nedeljnoj porciji sadržaja koja se distribuira kopiranjem na diskove. Većina čvorova, gradskih četvrti, ima sopstvene sajtove sa vestima, forume i blogove, a postoje i brojni namenski serveri za gejming.

Na ovom malom "internetu" nema domena, samo lokalnih IP adresa koje se dodeljuju svakom korisniku, verovatno kada ih neka lokalna inkarnacija Džona Postela inicira u SNET društvo, pošto su napamet naučili "Opšta pravila SNET-a".

foto: reutersHALO, KOMANDANTE: Kuba, 21. vek

SVET U PAKETU: El Paquete ("paket") sastoji se od sadržaja veličine jednog terabajta koji stiže do stotina hiljada Kubanaca. Svakog ponedeljka ujutru, iz neke male sobe u Havani, paket filmova, serija, časopisa, veb-stranica, softvera i knjiga kreće u distribuciju preko decentralizovane mreže koju čine ljudi, bicikli, kola iz prošlog veka, eksterni hard-drajvovi i USB stikovi, a koja se proteže preko čitavog ostrva.

Razmere ovog fenomena su toliko velike da je El Paquete tema mnogih sastanaka u kubanskom Ministarstvu kulture, i tretira se kao nezvanično dopušteni luksuz, poslastica za duh kubanskog stanovništva koje se izlaže inostranim sadržajima. El Paquete takođe sprovodi neku vrstu autocenzure u odnosu na bilo kakve političke ili eksplicitne seksualne sadržaje. Međutim, ovakva nezavisna distribucija sadržaja, bez državne kontrole i uticaja ili ekonomskih interesa, verovatno je teško prihvatljiva za sistem nenaklonjen slobodnom protoku informacija, u zemlji sa ekstremno ograničenim pristupom internetu.

El Paquete nije samo distributivna mreža, već i vrsta nezvanične ekonomije od koje svakako zavisi na stotine porodica širom ostrva. Skoro u svakom naselju postoji jedno mesto, najčešće je to sobičak ili garaža, gde se može odneti hard drajv i, za određenu sumu, preuzeti porcija Paketa. Cena pune El Paquete kopije iznosi 2 konvertibilna kubanska pezosa. Ova mesta uglavnom služe i kao legalizovane prodavnice za "piratske" diskove, što je vrsta malog biznisa dozvoljena Kubancima prema novoj vladinoj klasifikaciji delatnosti iz 2011.

Distribucija je rutinska: ponedeljkom, oko 4 sata ujutru, prvi bicikli sa hard-drajvovima kreću ka svom distributivnom čvoru, da bi do mraka na hiljade dilera podataka, kopirnica i tehno entuzijasta u Havani dobilo svoju kopiju nove epizode Igre Prestola emitovane prethodne večeri na HBO, nove verzije softvera koji koriste ili novog broja "Kosmopolitena". U pojedinim naseljima postoji čak i neka vrsta usluge "na zahtev", gde se sadržaj, hard-drajv sa Paketom, može isporučiti na kućnu adresu da bi se kopirao na vlastiti hard.

Izvanredan aspekt ovog kubanskog fenomena jeste činjenica da ova nezavisna andergraund mreža pokriva čitavo ostrvo, od grada Santjago de Kuba na krajnjem istoku do Pinjar del Rio na zapadu. Kakva je to avantura zna svako ko je pokušao da prevali razdaljinu od Havane do Santjago de Kube u oldtajmeru ili budženoj ruskoj ladi, jedinim "auto-putem" izgrađenim pedesetih godina prošlog veka, a koji se odjednom prekida na pola puta. Pa ipak, hard diskovi sa Paketom putuju u svim pravcima, od grada do grada, i stižu u stotine naselja svake sedmice.

Prirodno, u udaljena mesta Paket stiže kasnije, pa dok građani Havane svakog ponedeljka uživaju u najnovijoj epizodi svoje omiljene dorame (južnokorejska telenovela), građani Santjago de Kube, oko 800 kilometara istočno od Havane, moći će da je pogledaju u sredu, dva dana kasnije. Dakle, brzina ove mreže ruka-ruci, drajv-drajvu, kompjuter-kompjuteru, dostiže približno 16.6 km/h.

Ovaj tekst je proizveden u okviru granta koji finansira Evropska unija. Sadržaj teksta je isključiva odgovornost Fondacije SHARE i ni u kom slučaju ne odražava stavove Evropske unije.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine