foto: reuters / stevo vasiljević
ZALAGANJE ZA RAĐANJE STRAŠNOM OPTUŽBOM ŽENA: Mitropolit Amfilohije

Crkva i društvo >

Buka i bes, a potom tišina

Poslednja vest povodom teme rađanja glasila je da su se patrijarh SPC-a Irinej i predsednik Srbije Aleksandar Vučić susreli i da su, između ostalog, zajednički „izrazili zabrinutost zbog izuzetno niske stope nataliteta u Srbiji". Valjda su u tom duhu popričali i o stanju u ovdašnjim porodilištima, korupciji zbog koje je prosečnu majku strah da ode da se porodi a da nema svog ginekologa kojeg će, naravno, obilato častiti, o najavi novog zakona koji kaže da bi cene vrtića mogle ozbiljno da se povećaju, o nasilju nad decom i ženama i zastrašujućim razmerama koje ono ima, o broju siromašnih u Srbiji i stvarnoj stopi nezaposlenosti, o odsustvu podrške roditeljima, a još više roditelja sa bolesnom decom, onih koji se leče sms-ovima, samohranih

Malo ko ne zna za ono čuveno pitanje novinara Baneta Vukašinovića upućeno jednom beogradskom ginekologu: „Doktore, recite nam kako je to biti majka." Prethodnih nedelja su se pojedini crkveni velikodostojnici do te mere i na takav način bavili temom rađanja da ne bi bilo zgoreg prekinuti ih gorepomenutim pitanjem.

U raspravi se čulo na sve strane svakakvih reči i paušalnih procena, u najmanju ruku čudnih ideja i po neka lepa misao...

Sve je počelo od mitropolita Amfilohija. Naime, on je u propovedi za vreme liturgije izjavio da su Srpkinje postale majke čedomorke i „da u svojim utrobama pobiju za jednu godinu više dece nego što su pobili Musolini i Hitler i Broz i oni koji su na Kosovu i Metohiji". Za početak, to je laž. Ne postoji zvanična statistika broja abortusa i istina je da ako razgovarate sa ginekolozima sa privatnih klinika, reći će vam da često ne prijavljuju izvršene abortuse. Baš zbog toga, ovdašnja, u mnogim sferama omiljena, igra brojevima se i u ovom slučaju odvija i zahuktava. Nezvanične procene govore o oko 150.000 abortusa godišnje, dok zvanični podaci glase da se izvrši oko 17.000. Neophodno je svakako podizati svest da abortus nije i ne sme da bude kontraceptivna metoda.

No, činjenica jeste da je mitropolit Amfilohije izgovorio grubu i strašnu neistinu. I to što istu nije izrekao za vreme, recimo, nekog intervjua, već u crkvi, na službi, čitavu stvar ne čini manje pogrešnom i neprimerenom. Hajde da kažemo da se, s obzirom na kontekst u kojem je bio, obraćao isključivo vernicima ne smatrajući da će to dospeti do šire javnosti.

Stav većine hrišćanskih crkava je da se protive abortusu, kao i da je već trenutkom začeća stvoren život, potpuno jedinstven genetski kod koji definiše detetov razvoj i koji će se kasnije razviti u jedinku, kao i da nema trenutka u kojem može da se kaže – od ovog dana se radi o živom biću, a pre toga ne. Svako ko hoće da iole nepristrasnije posmatra stvari, ne može da očekuje od crkava da se zalažu za abortus. Takođe, one treba da učestvuju u javnosti i da svojim vernicima daju smernice... Sviđalo se to nekome ili ne, nema demokratske države u kojoj je Crkvi zabranjeno da iznese svoj stav o društvenim pitanjima. Država treba da odluči da li to što Crkva predlaže može ili ne može. Na Crkvi je da se bori za svoje, hrišćanske vrednosti i svojim delima i primerima pomaže društvu. Kada neko smatra da su njeni stavovi pogrešni, mora da ima mogućnost da to kaže.

U mnogim zemljama, recimo, postoje savetovališta stručnjaka koji zastupaju hrišćanske vrednosti, te razgovaraju sa ženama o ovim pitanjima onda kada im se one obrate.

Kako se mitropolit Amfilohije založio za rađanje? Da li je mitropolit crnogorsko-primorski uopšte sagledao, i jednim delićem, kompleksnost fenomena pre nego što je govorio o krivici žena? Da li je pričao o onome što Crkva čini da pomogne roditeljima i ženama uopšte? Ima u Crkvi pojedinaca i organizacija koji na razne načine pomažu nekim porodicama i bave se humanitarnim delatnostima, za šta se često u javnosti ne čuje. Da li je možda mitropolit odlučio to da kaže, da pruži primer, a onda da pozove razne biznismene koji koriste svaku priliku da sednu blizu crkvenih velikodostojnika, da oni pomognu ljudima kojima je to potrebno? Da li je možda kazao da bi Crkva trebalo više da se založi za opšti interes, te je najavio otvaranje vrtića?

Ne, optužio je žene da su ubice i uporedio ih sa Hitlerom i Musolinijem. O užasu samog poređenja ne treba trošiti ama baš ni slova.

Ipak,nije bilo malo onih koji su stali u njegovu odbranu govoreći da se zapaljivim govorom moraju otvoriti oči pred gorućim problemima. Dalo bi se pomisliti da se pastva razmrdava pastirskim radom i brigom, a ne optužbama od kojih se diže kosa na glavi.

Zanimljivosti radi, govoreći o obračunima u Crnoj Gori, mitropolit je pre neki dan imao mnogo tolerantniji stav. U duhu hrišćanske ljubavi i razumevanja, govorio je protiv društvenih podela i mržnje zaključivši da „nas je zadesilo najveće zlo (...), a to su brojna ubistva i bratska krv" koja lije po ulicama crnogorskih gradova i gubici mladih života zbog usijanih glava, te uputio pastirski poziv da se sa tim nasiljem prestane. Birane reči, zaista.

O DUŽNOSTI I LJUBAVI: Ulje na vatru dolio je ubrzo i patrijarh Irinej. Naime, na promociji knjige i filma Zatiranje Srba u Bosni i Hercegovini u 20. veku na Sajmu knjiga govorio je kako su Srbi velike žrtve izjavivši: „Dužni smo da obnovimo naš narod i da preporučimo našim materama da su dužne da rađaju decu po božjem blagoslovu i da na taj način ostanemo u istoriji, iako smo postradali." Tamo se našla i novinarka tabloida „Alo" i završi patrijarh na naslovnoj strani. Na viđenje rađanja kao dužnost zarad očuvanja nacionalnog bića, reagovali su s razlogom mnogi.

foto: hazir reka / reutersDA LI JE SA VUČIĆEM PRIČAO I O NASILJU NAD ŽENAMA: Patrijarh Irinej

Nešto ranije, advokatica Jelena Drenča izjavila je da će tužiti Crkvu, kao i da je od Sinoda zatražila da se izjasni da li je ono što je mitropolit Amfilohije izgovorio stav cele Crkve ili njegov lični. Teško da će dobiti odgovor. Nije Crkva jedan episkop, a ni ceo Sabor, već i sveštenstvo i vernici. A pitanje je dobro – ko (sme da) govori u njeno, a ko u svoje ime.

Monahinja SPC-a mati Efimija je nedugo potom za dnevni list „Blic" kazala: „Bog nas neće iz svoje ljubavi prisiliti nikada ni na šta. Da mi na bilo koga vršimo pritisak, da radi ovako ili onako, žene da rađaju, to ne može. (...) Žene mislim da treba da rađaju onda kad to žele (...) Ja se ne usuđujem da govorim o tome. Jer mi monasi, šta mi imamo da pričamo o rađanju. Mi smo se opredelili za jedan drugi život i nemamo to iskustvo. Možda neka žena koja je rodila desetoro dece, možda one mogu da posavetuju žene kako se to nosi. (...) Ali, da to pominjem ja, ili bilo ko drugi ko nema svoje biološko potomstvo, mislim da nemam to pravo". A prota Milorad Golijanin – reč je inače o svešteniku koji je 1992. pomogao dvojici imama u Vlasenici da izađu na muslimansku teritoriju govoreći da ako njima naškode, nek naškode i njemu, te je bio kasnije prokužen i šikaniran kao izdajnik, te i proteran – izjavio je da se „deca rađaju iz ljubavi, bilo da su roditelji u braku ili ne", kao i da izgleda da u SPC i uopšte u Srbiji nedostaje ljubavi i da treba govoriti protiv abortusa, ali samo i isključivo tim jezikom.

VIŠKOVI I MANJKOVI: Od vlasti se skoro niko nije oglasio, sem Zorane Mihajlović kojoj je onda odgovorio vladika bački (vidi antrfile „‘Dijalog’ Crkve i države"). Da se primetiti da je portparol SPC-a, episkop bački postao veoma revnosan kada je reč o reakcijama na pisanje medija i izjave pojedinaca... Tako, jedan od njegovih ranijih odgovora „Večernjim novostima" sadrži i rečenicu da se na članak mora odgovoriti „radi onih neupućenih i pritom nesvesnih činjenice da je ‘mnogo propagande, a malo novinara’". Mnogo je onih novinara koji bi potpisali ovu dijagnozu medijske scene u Srbiji danas. Samo treba visoka crkvena jerarhija da se čuva slične boljke – da ne bude da je mnogo propagande, a malo onih koji znaju potrebe i brige društva i svojih vernika i žele povodom toga nešto zaista da učine.

Poslednja vest povodom teme rađanja, posle koje je usledila tišina, glasila je da su se patrijarh SPC-a Irinej i predsednik Srbije Aleksandar Vučić susreli i da su, između ostalog, zajednički „izrazili zabrinutost zbog izuzetno niske stope nataliteta u Srbiji".

Valjda su u tom duhu popričali i o stanju u ovdašnjim porodilištima, korupciji zbog koje je prosečnu majku strah da ode da se porodi a da nema svog ginekologa kojeg će, naravno, obilato častiti, o najavi novog zakona koji kaže da bi cene vrtića mogle ozbiljno da se povećaju, o nasilju nad decom i ženama i zastrašujućim razmerama koje ono ima, o broju siromašnih u Srbiji i stvarnoj stopi nezaposlenosti, o odsustvu podrške roditeljima, a još više roditelja sa bolesnom decom, onih koji se leče sms-ovima, samohranih...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

»Dijalog« Crkve i države

Moglo se pročitati ovih dana na društvenim mrežama: „Da mi je neko rekao da ću se složiti sa Zoranom Mihajlović..." Naime, ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture i predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost bi jedna među retkima iz aktuelne vlasti koja se oglasila povodom patrijarhove izjave, rekavši da žene treba da rađaju kada one to hoće, uz dodatak da ranije nisu mogli da kažu svoje mišljenje onda kada smo imali mnoge ratove i kada su njihovi bližnji dopremani u kovčezima.

Odmah se javio i episkop bački Irinej, portparol SPC-a, da joj u svom stilu odgovori. Čini se, bolje da nije. Sve u svemu, optužio je ministarku da podržava književnicu Hertu Miler, kao i da bi joj možda čak trebala pomoć psihologa...

Nije to početak sukoba na relaciji vladika bački – ministarka Mihajlović.

Kada je onomad Aleksandar Vučić pozvao na unutrašnji dijalog o Kosovu (mada, kada se pomene reč dijalog i predsednik Vučić u istoj rečenici, sve dobija neki ne baš ubedljiv prizvuk), Zorana Mihajlović je izjavila da očekuje da će SPC biti „dobar partner", te da neće vršiti pritisak na Vučića pre početka razgovora, što je svakako zazvučalo kao njen pritisak na SPC. Dijalog podrazumeva razmenu mišljenja, a ne klimanje glavom.

I tu se oglasio vladika Irinej Bulović govoreći da Crkva neće da ćuti i da nikada neće dati saglasnost na otuđenje Kosova i Metohije. Naravno, obraćanje je bilo neuporedivo oštrije i ljuće, spominjali su se tu i mentori iz senke, novogovor rodne ravnopravnosti, pretnja „nametljivog monologa vlasti", nazivajući na kraju odnose između države i SPC do sada korektnim.

Kakvi će oni da budu ubuduće, nije baš teren na koji bi se čovek mogao sa sigurnošću kladiti. Vučiću je potrebna Crkva da blagosilja njegove odluke. Na kraju, jedna je od retkih koja je poziv za razgovor prihvatila. Crkva, tačnije visoka jerarhija opet hoće da ima dobre odnose sa vlastima, kako se dosta puta pokazalo. Isto tako, pojedine vladike se ne libe da kritikuju Aleksandra Vučića odnosno njegovu politiku. Takođe, još je nedavno bilo trzavica i sukoba na relaciji država – SPC, pogotovo kada je reč o odnosu prema KiM. Znaju to dobro i jedni i drugi.

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine