foto: vedrana vukojević
Osećaj brade

Pozorište >

Rusija, nenastanjiva i nenestanjiva

Dovoljno blizu i nedovoljno daleko: dve beogradske predstave po komadima savremene ruske dramaturgije

"Rusija je raj za pisce, ali pakao za čitaoce", primetio je davnih dana lucidni, rafinirani Viktor Jerofejev (koji tako nervira nesrećnog Zahara Prilepina, ali i sam Prilepin je jedan ekskluzivno ruski fenomen: gde drugde može da se bude toliko darovit i tolika besprizorna baraba u isto vreme?!), i tome se nema šta dodati, jer dobro pristoji bilo kojem veku, pa i "gvozdenom". Mada, opet... može Rusija da bude raj i za čitaoce (ili gledaoce) – pod uslovom da ne žive u Rusiji. Nego od nje uzimaju ono dobro i ono najbolje (literaturu, film, muziku...) a drže na što bezbednijoj distanci ono, khm, ne tako dobro (glavninu svega ostalog). Eh, lako je tako, kibicerski i sa strane: neko, međutim, mora da bude i Rus!

Kod nas (koji smo dovoljno blizu... i ne uvek dovoljno daleko) nova je ruska dramaturgija, čiji koreni sežu u osamdesete i vreme "perestrojke", ali se istinski razvila u haotičnim, slobodnim, kreativnim ali i opasnim, koruptivnim i socijalno šokantnim jeljcinovskim devedesetima, a nastavila razvoj i u novom veku, bila dosta rano i dosta široko prihvaćena i relativno mnogo igrana, doduše, s promenljivim uspehom u pozorišnoj realizaciji, ali i to je normalno i neizbežno. Da li je tom interesovanju presudno doprinela i uistinu magistralna antologija Novice Antića Gvozdeni vek, koju je Zepter book objavio ranih dvehiljaditih (a docnije i nastavak, Vreme kiseonika; uzgred, stvarno je uveliko vakat i za treći tom!), ili je ta antologija bila prateći fenomen samog pozorišnog interesovanja, manje je važno, činjenica je da se bar deceniju i po unazad relevantan pozorišni repertoar ne može zamisliti bez tamo zastupljenih Koljade, Razumovske, Dragunske, braće Presnjakov, Sigareva i drugih. Par sezona je, doduše, možda i bilo nekog blagog zatišja, ali izgleda da sledi novi talas premijera autora i autorki "gvozdeno-kiseoničkog" korpusa.

Atelje 212 otvorio je sezonu Osećajem brade Ksenije Dragunske. Ovaj komad, zastupljen u Antićevoj antologiji, imao je neobičnu i kao pomalo ukletu "predistoriju" u našim profesionalnim pozorištima, nekoliko je puta bio najavljivan, sećam se da je i Dejan Mijač trebalo da ga radi u SNP-u, ali nije se dalo. Sve dok ga se, eto, nije dohvatila mlada, pretežno novosadska autorska ekipa predvođena rediteljkom Miom Knežević, "Ateljeovoj" publici najbolje poznatom po predstavi Kafa i cigarete.

U komadu Dragunske, mlada književna kritičarka (!) Marina iz prestone Moskve zabasava u selo bogu-iza-nogu, ne toliko u prostoru (šta u Rusiji nije "daleko"?), koliko u vremenu – ako o "vremenu" uopšte ima smisla govoriti u tom potmulo aistorijskom ambijentu nabijenom čehovljevskom izmeštenošću iz tokova istorijskih i životnih (koji da su uvek "negde drugde"), ali bez čehovljevskih kontemplacija, jer junaci Dragunske nisu od te kovine, to ne umeju niti im je to potrebno. Selo je pomalo sovjetsko, pomalo postsovjetsko, malo hrišćansko, malo socijalističko, a najviše pagansko, u sebe zagledano, od demona i čudovišta uplašeno, nahereno ka propasti i nestanku, ali nenestanjivo, isto koliko i nenastanjivo, mada nastanjeno odavno – makar samo onima koji nigde drugde ne pripadaju, pa im je guliti to gde jesu. Selo je koliko "realno" toliko i spisateljičina metafora tranzicione Rusije (tranzicione "iz niotkuda u nikuda", dodao bi drugi Prilepinov karadušmanin Viktor, ovaj put Peljevin), ispisana naizgled lakoruko, a beskrajno pronicljivo i suptilno. Predstavu je rediteljka (sa dramaturgom Dimitrijem Kokanovim) zamislila kao blago, lirično pomereni mikrosvet, kao "nežni Tvin Piks" (Rale Milenković), i ta je zamisao, dosledno, pametno i nepretenciozno sprovedena, urodila sočnim plodom u vidu "male", a bitne, čvrste, neusiljeno duhovite i promišljeno savremene, ne na silu "posrbljene" (što je štetočinsaki rediteljsko-dramaturški manir koji se širi poput gljivičnog oboljenja) ni vulgarno nadriaktuelizovane predstave. Pozorišna bombonica za otvaranje sezone, mada nimalo sovjetska, tvrda, lepljiva i otužno preslatka, nego onako filigranski ukomponovana, savršeno hrskava i savršeno kremasta... Mlada glumačka ekipa (Jovana Gavrilović, Tamara Dragičević, Miodrag Dragičević, Vladislav Mihailović, Jovan Belobrković) bez izuzetka pleni scenskim šarmom, a iz pozorišta izlazite bez sve češćeg osećaja (s bradom ili bez nje) da vam je neki nadobudni gulanfer – ili još gore: rutinerski praznoslov – na prevaru ukrao sat-dva života.

foto: nataša ilićTreznilište

Reditelj Stevan Bodroža i kvartet mladih dramaturginja (Mina Ćirić, Galina Maksimović, Neda Gojković i Maša Radić), dakle, ekipa koju već znamo (mahom po dobru) iz projekta Tramvaj zvani samoća (v. "Vreme" br. 1365) postavila je na scenu UK Vuk Karadžić (a u koprodukciji s kragujevačkim, kikindskim, užičkim i lazarevačkim pozorištem te obrenovačkim kulturnim centrom), pozorišni, hm... projekat Treznilište, zapravo preplet i ukrštaj triju dobro nam znanih komada famoznog Nikolaja Koljade: Murlin Murlo (u srpskom teatarskom miljeu teško da ćemo ovaj komad ikada asocijativno odvojiti od Jasne Đuričić, koja je tom ulogom počela svoj "pravi" teatarski uspon do vrha, a sama je predstava SNP-a bila jedan od ranih uspeha nove ruske dramaturgije kod nas), Bajka o mrtvoj carevoj kćeri i Praćka. Na maloj sceni "Vuka", s triju strana okruženoj publikom, jedanaestoro skoro isključivo veoma mladih glumaca neprestano je na sceni: dok se jedan komad "igra", akteri druga dva tavore u svojevrsnom limbu čekajući nastavak svoje scene, što nije baš lako rešiti tako da ne izgleda usiljeno, ali je kreativnoj ekipi Treznilišta to dosta dobro uspelo. Komadi nisu na silu "fuzionisani", osim što su njihovi protagonisti smešteni u različite stambene (i nestambene) prostore unutar kanda iste zgrade. E sad, ako je kod Dragunske radnja smeštena u bezimeno selo, kod Koljade se radi o provincijskom no name gradu, negde duboko u unutrašnjosti Rusije, o kojoj neruski gledalac (ali kanda i onaj moskovski i peterburški...) ne zna mnogo više od toga da je to ono neko mesto-nemesto iz kojeg bi Čehovljeve Maša, Irina i Olga da pobegnu u Moskvu, a one četiri kod Januša Glovackog se ne bi zaustavljale pre Amerike. Jurodiva, usamljena, osetljiva, društveno zapuštena devojka koju posprdno zovu Murlin Murlo sanjari u svom svetu, dok je bilmez iz komšiluka seksualno iskorištava i mlati iz dosade, a u došljaku (navodno Peterburžaninu) koji dolazi kao podstanar njene majke videće mogućnost nekog drugog, boljeg i punijeg života; baš kao i – mada na radikalno drukčiji način – njena sestra, željna bekstva iz čamotinje. Ali, da li je tu iko – osim bilmeza; on je autentičan u svojoj nakaznosti – ono čime se prestavlja i što misli da jeste? U Praćki bogalj i pijanac ugošćuje mladića koji mu je pomogao da se dovuče do kuće; razvija se rastrzano prijateljstvo koje prerasta u homoerotski flert, ali to je tabu-tačka, to je baš ono što ne sme da se dogodi, ne iz mladićevog ugla, jer on je, dakako, zdrav i prav ruski hetero rasplodni pastuv, pa naklonost mora da bude ubijena surovošću, a transgresija ima da bude kažnjena... U Bajci o mrtvoj carevoj kćeri, koja se u ovoj predstavi pomalo nametnula kao centralna, osna tačka predstave, četiri posve razvaljene egzistencije, po dve ženske i muške, bauljaju udarajući u tanke, a opet neprobojne zidove svog nesnađenog mikrosveta, u patološkoj interakciji koja s njih brzo svlači ostatke ionako loših samozaštitnih maski pod kojima glavinjaju kroz život. Mnogo, mnogo votke, dakako, klokoće ovom predstavom, mnogo se puši, viče, bogorada i bije, mnogo je nasilnog (pseudo)seksa tu, kao nečega sve samo ne hedonističkog. Takav je Koljadin svet, naročito u ranijim, najslavnijim komadima, ali to sveprisutno nasilje samo je okvir, ram za još sveprisutniju nesreću, za svet ranjen i izgubljen, onaj koji povremeno otvori kavernu kroz koju se sluti jedna moguća, zatomljena divota, ne bi li je gotovo panično zatvorio novim izbruhom očajničkog, gubitničkog, povređujućeg a opet i tako detinjastog zla.

Može se raspravljati koliko je inicijalno smisleno ovo preplitanje triju Koljadinih drama, ali sam je "zahvat" izveden prilično dobro i predstava se ni u jednom trenutku ne otima kontroli i ne postaje galimatijas; što bi se reklo – poenta je vidljiva od početka do kraja. Glumačke mogućnosti unutar vrlo heterogenog ansambla su, dakako, vrlo različite, što povremeno zasmeta, a i izvesno sažimanje bi dobro došlo: u poslednjoj, recimo, petini predstave dolazi do sve jačeg vrpoljenja i gledanja na sat, ne zbog same dužine predstave (oko dva sata i petnaest minuta), nego zato što tu negde prestajemo da dobijano uistinu nove i važne inpute, pa stvar počinje da šlajfuje, a mi ekaterinski "samo čekamo da prođe". Ali, Treznilište je uprkos tome zanimljivo i uspelo ogledanje u Koljadinom svetu, i predstava koju svakako treba videti jer njen razlog nije "tek da se nešto igra", što je izgleda postalo norma i u tzv. najelitnijim beogradskim pozorištima – ili pogotovo u njima.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine