fotografije: ivan šepić
Džošua Redman

33. Beogradski džez festival (BJF) >

Modernisti na odmoru

Šta je novo a šta staro, u čemu se uživalo a u čemu nije, tokom nedavnih pet festivalskih dana džeza

Ako ga doživljavamo kao periodični izlog svetskih džez zbivanja, BJF nam je i ovog puta omogućio uvid u neke – ne samo muzičke – trendove, ponovivši strukturu prethodnog: pet dana, uključujući dve večeri u Sava centru. Recimo, pijanisti (solo, a i s malobrojnom pratnjom) bliži su savremenoj umetničkoj (da se ne omakne: klasičnoj) muzici nego ikad, kolo vode tenor-saksofonisti, bubnjari sve češće sviraju i golim rukama, džezeri daju sve više posla gudačkim sekcijama, postave čiji su svi članovi iz iste zemlje postale su prava retkost itd.

SKANDI: Ponovo su među najbrojnijim izvođači sa severa Evrope, ovog puta, međutim, raznolikiji. Vraćajući se svojim početnim uspesima – obrade standarda iz domovine – švedski klavirista Jan Lundgren s kontrabasistom tumači kompozicije (iz 60-ih) Jana Johansona, kratkoživućeg pionira tamošnjeg džeza. Provlače se i ruski i mađarski narodni motivi, a gudači dodaju utisak bečke škole.

Norveški kontrabasista Mats Ejlertsen solo-karijeru pogurao je vodeći septet Rubikon, kompozitorski ambiciozan ali ne i inovativan pod opterećujućom diskografskom etiketom ECM, gde sada radi i danski šampion modernog džeza, gitarista/kompozitor Jakob Bro. Diskretno je elektronisao i profitirao od ritam-sekcije iz SAD (bubnjar Džoi Baron).

Norveški saksofonista Marijus Neset od britanske etikete Edition stigao je u prestižnu nemačku kuću ACT, a sa kvartetom bio najprodorniji u ovom društvu, zadržavši nam pažnju i dugo posle ponoći. Holandski pijanista Volfert Brederode u triju zapaženiji je nego 2009. na BJF. I on s etiketom ECM, od skandi-ugođaja odmicao je ka lirskom, gotovo romantičarskom.

MAKARTNI DO MONKA: Nova zvezda džez pijanizma, tršavi Izraelac Nitai Herškovic lansiran je sa 24 godine, duetom sa i kod nas omiljenim kontrabasistom Avišaem Koenom. Preko SAD je stigao srećom u akustičnoj varijanti iako je njegov debi-album analogno-elektronski (i ne baš izuzetan). Opušten i razgovorljiv, Nitai je izvodio uglavnom sopstvene kompozicije, ali i Makartnijev opskuritet te na bis Monks mud. Lakoća muziciranja, kao i talasi sredozemne topline ohrabruju da solo-klavirski poduhvati ne moraju slediti Džereta niti zadirati u hermetično (do autizma).

Telonijus Monk je nadahnuće i Kanađanki Kris Dejvis, koja je iz ciklusa svojih duet-saradnika na turneji s čuvenim bubnjarem Bilom Dramondom. Njen meditativni pristup crno-belim dirkama ipak je manje zanimljiv od Dramondovih majstorija. Ni višak racionalnosti ne pomaže septetu trubača Pitera Evansa, osim da nekadašnje avangardne domete ukalupi u pretenciozne partiture s ugrađenim slobodnim zonama za improvizacije, a inspiracije ako se setesete. Zato je umereni, emotivni modernizam klaviriste Đovanija Guidija bio najbolji: njegov uspon pratili smo i kroz BJF jer je 2010. gostovao s Enrikom Ravom, a 2013. s Đanlukom Petrelom, da bi sada vodio svoj kvintet Inferno u kom je i saksofonista Frančesko Bearkati.

Jedno od pravih iznenađenja bio je saksofonski trio Ilhana Eršahina iz Turske. Drskim i razdornim zvukom ovaj džez-preduzetnik, povratnik iz Njujorka pod naslovom Istanbul Sessions vozi besnu ritam-sekciju; šestožični basista puni pratnju da bi zadovoljni bili i Let 3 i Disciplina kičme odjednom, a trio deluje kao da se odmetnuo od Džejmsa Brauna u naponu snage, pa se hrani ćevapima s osiromašenim uranijumom. Njihova ponoćna provala energije izazvala je i Vasila Hadžimanova da im se pridruži klavijaturno, pružajući jedan od retkih spontanih a džez festivalima tako potrebnih trenutaka.

Mark Ribo

Plesnom ambijentu nedostajala je samo disko-kugla nekadašnje dansing, a sada Amerikana sale DOB-a za nastup višedecenijski avangardnog gitariste Marka Riboa i njegovih Jang Filadelfians+Strings. Đuskavci su neretko pribežište artista, odmor ratnika, pa posle bezbrojnih saradnji (od Vejtsa i kantautora, do elektronike i fri džeza) i solo-projekata (u triju na BJF 2011), kao Riboovo duhovito opuštanje dolazi spoj nasleđa fanka i harmolodičnosti davnih dometa Orneta Koulmena, sa Fili-soulom 70-ih. Prvu komponentu brutalno direktno zastupa ritam-sekcija Koulmenove postave prajm tajm (bas-gitarista Džamaladin Takuma, bubnjar Dž. Kalvin Veston, oba daleko od mladosti i rodne Filadelfije), a drugu gudačka sekcija sa sirupastim prelivima. Nažalost, umesto zanimljive gitaristkinje Meri Halvorson uskočio je još jedan crni bas-gitarista, Al Mekdauel s pretežno pratećom ulogom. Riboovo pripevavanje i naoko nevešto soliranje ostaje u senci jedinog stojećeg svirača ove postave: ćelavi sedobradi Takuma telesnim stavom te režećim zvukom i deonicama glatko bi se uklopio u Rolingstonse, gotovo da su mu tesne numere zaboravljenih Ohajo plejersa ili eurodisko Fly Robin Fly.

EMBAHADE: Solidno zasnovan i dokazan i u svom drugom životu (posle 2005) BJF bi najzad trebalo da se liši dečje bolesti gomilanja programa/iscrpljujuće satnice. Neuravnoteženost sopstvenih inicijativa i finansiranja (budžet i sponzori) naspram pomoći stranih ambasada i kulturnih centara dovodi do ponuda koje je nepristojno odbiti, pa se u programu zateknu i sasvim prosečne stvari – npr. kvarteti nemačke bubnjarke Eve Klese i francuskog saksofoniste Emila Parisijena, i cenjeni portugalski saksofonista Rodrigo Amado s Moušen triom – suvišne u neposrednom poređenju s najboljim tačkama festivala.

Ukoliko je već neizbežno delegiranje učesnika po državama/diplomatijama – kamo Surinam, bre? – BJF može da otvori programsku liniju npr. Ambasadori džeza i smesti je u neki raniji termin kad su posetiocima uši svežije. Jer, činjenica je da su dve večeri s glavnim zvezdama u Sava centru opet privukle po neke dve hiljade ljudi, uključujući iste one koji posle dolaze i u DOB, pa su ih muzičari za pretponoćne svirke čekali. U ovakvim okolnostima do daljeg Beograd i Srbija nemaju više aktivne publike za džez festival (s ulaznicama po ceni 1.000–2.000 d.), i umesto njenog razvlačenja BJF bi trebalo strateški da se bavi osvajanjem nove. Tome bi pomogli događaji tokom godine, između dva izdanja festivala, stalno promovisanje domaćih džez izvođača, saradnja s ‘graničnim’ manifestacijama (BEMUS, Tribina kompozitora…), i svakako koncentrisanje sredstava na kvalitetniji i atraktivniji glavni program (konkretno, skuplje goste), makar s manjim brojem nastupa/sati/dana.

Doni Mekaslin

OD A DO ZVEZDA: Saksofonista Doni Mekaslin takođe je povratnik na BJF: 1990. svirao prvi put kao nadareni student uz prof. Gerija Bartona, 2006. drugi kao saradnik Dejva Daglasa, i evo sada s tamnim oreolom pratnje na Bouvijevom albumu-epitafu Blackstar. Mekaslinov kvartet je valjda najšire prihvatljivo otelotvorenje savremenog džeza, nepretenciozno vođen dobrim momkom iz komšiluka. Osim posvete Beyond Now, izveli su i Starmanovu Lazarus.

Iz drage, kristalno čiste uspomene na samostalni koncert u SC novembra 2007. ("Vreme" 881), i dalje mladoliki (1969) Džošua Redman pojavio se u istovetnoj formaciji – samo s kontrabasistom Rubenom Rodžersom i bubnjarom Gregorijem Hačinsonom. Nepretenciozan, lakoćom i lepotom muziciranja i nadasve spontanošću svojih improvizacija, Redman je nadoknadio sve što je ovogodišnjem BFJ moglo zafaliti, bez razlike kroz standardne mjuzikl-tačke (Surrey With a Fringe on Top, Oklahoma), sopstvene uspomene iz humanitarne posete (Burma) ili stilizovane intervalske vežbe (2nd Date). Oduševljenje pravom zvezdom džeza!

Finale glavnog programa obezbedio je trodelni nastup Matije Dedića: solo-pijanistički uvod, pa klavirski tandem s Vasilom Hadžimanovim, gde su stvaralački promešani prizvuci od Arsena do Zavinula; na kraju, Matija – posle niza gostovanja u pratnji, pre svega svojih roditelja, najzad u punom sjaju lidera – s ritam-sekcijom, gde je bubnjar Džin Džekson.

Odlično je što je glavni program efektno otvorio već međunarodno afirmisani kvartet Ajot iz Niša, poentirajući gostovanjem duvačkog dvojca iz britanskog Get The Blessing, no opet su domaći učesnici zapostavljeni. U sitnim satima na samom kraju, pevačica Sanja Marković predstavljala je svoj debi-album s postavom i do 11 članova (sve sa gudačima i harfom!), pa ovakvi napori zaslužuju pažnju donje, velike sale DOB-a. Postmoderni berlinski kvartet Spejs tajgers spoj je članova iz Srbije, Hrvatske i SAD, još oštriji nego na izdanju Real Sofa Techno Jazz Surfers (Unit Records, Švajcarska), a najupornije posetioce ispratio je beogradski producentsko-elektronski duo Tapan pojačan saksofonistom dr Džamalom Al Kisvanijem i perkusionistom Feđom Frenklinom.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine