iz skupštinske klupe >

Modrice koje govore više od reči

Izjava Maje Gojković o "izborima koji slede" možda predstavlja ključ za dešifrovanje ne samo incidenta sa poslanicima Dveri, nego i većine onoga što se u poslednje vreme događalo u skupštini i van nje

"Druže, razume se da ti znaš da pišeš. Ali vremena se menjaju. Ljudi su postali razmaženi. Niko više nema strpljenja za duge uvode. Poanta mora na početak."

Nije mi lako da menjam stil pod stare dane. Ali, što reče Aleksandar Vučić, "samo se magarci ne menjaju", te tako i ja reših da poslušam mudri urednički savet. I evo: "poanta" ovog teksta jeste da ne znam doslovno nikoga ko bi bio sklon da poveruje u to da su poslanici Dveri fizički nasrnuli na predsednicu skupštine Maju Gojković i naneli joj lakše telesne povrede, uključujući modricu na levoj nadlaktici, koju je Maja, dan nakon incidenta, teatralno pokazala pred poslanicima u Narodnoj skupštini.

I ne samo to. Većina nas takođe ne poznaje nikoga ko glasa za Vučića i SNS, pa oni ipak dobijaju negde oko polovine glasova izašlih na izbore. Zato je moja teza još jača i tvrđa. Naime, ne da ja lično ne znam nikoga, nego iskreno verujem da čak ni među naprednjačkim poslanicima ne postoji niko – ili barem ne više od nekolicine – ko bi, pod zakletvom, ili na nekom pravom, a ne od vlasti kontrolisanom poligrafu, potvrdio da su se stvari odigrale baš onako kao što Maja Gojković tvrdi da jesu.


ALTERNATIVNE ČINJENICE

Suviše često su kamere u prenosu hvatale predsednicu kako mučenički izgovara "nemojte da mi pretite", "sram vas bilo", "lako vam je da napadate jednu slabu ženu" itd. dok je slika na ekranu pokazivala navodnog zlikovca kako mirno sedi sa poslovnikom u rukama ili, pak, nemoćno širi ruke i vrti glavom, ni sam ne verujući šta ga je snašlo. Ergo, ako je predsednica parlamenta tako lako posezala za "alternativnim činjenicama" u prisustvu nekoliko stotina neposrednih svedoka u skupštinskoj sali, kao i još najmanje par stotina hiljada TV gledalaca u direktnom prenosu, kako ne posumnjati da nije odolela sličnom iskušenju onda kada je ostala sama sa sobom? Ili, još gore, sama sa nekolicinom svojih stranačkih kolega, saradnika i savetnika. A možda čak i sa NjIM lično. (Pri čemu, pod "njim", naravno, ne mislim na Boška Obradovića, nego na aktuelnog predsednika Srbije i gospodara Majine političke karijere.)

Pa, sve i da nema pomenute predistorije koja joj ne ide na ruku, čitav slučaj je toliko bizaran i kontraintuitivan da bi, najblaže rečeno, pobuđivao ozbiljne sumnje. Naime, predsednica se najpre pohvalila kako je sama, lično, fizički izbacila napadače iz svog kabineta, da bi se tek sutradan setila da je tom prilikom bila povređena i čak morala da zatraži lekarsku intervenciju (i priloži lekarsko uverenje). Konačno, da se napad zaista odigrao tako kako to gospođa Gojković tvrdi, skupštinsko obezbeđenje bi bez sumnje reagovalo, a reagovali bi verovatno i nadležni organi, administrativni odbor bi već zasedao, a Boško i drugovi bi se već oprostili od imuniteta i poslaničkih mandata.

Uostalom, evo kako su se ovog 1. novembra odvijale stvari u velikoj sali Doma Narodne skupštine, pa procenite sami.


"KAZNITE ME, PREDSEDNIČE":

MAJA GOJKOVIĆ (Napušta mesto predsedavajućeg i javlja se iz sale, kao "običan" poslanik, povodom jednog amandmana "Dveri"):

"(...) Ko je napisao ovaj amandman, ne možemo ni da pretpostavimo, ali ko ga je predložio, to sam mogla da osetim juče i ja i mogao je da oseti čitav parlament (...)

Kako to izgleda, rekla sam, videla sam juče i ja, jer su podnosioci ovog amandmana, tri poslanika predvođeni jednom ženom, Marijom Janjušević, upali kod mene u kabinet, nasilno provalili. Pored toga što je sekretarica rekla da se pripremam za sastanak i da ne mogu sada da ih primim, Boško Obradović je prvi upao, a zatim uveo dva poslanika, a kako izgleda njihova briga o deci koju danas ovde navodno pokazuju, briga o ženama, briga o demokratiji, kako zamišljaju, to su najavili na tviteru, da će se boriti gerilski protiv svakog svog političkog neistomišljenika, onako kako su se borili italijanski fašisti, jer su se jedini oni borili na taj način protiv svojih političkih neistomišljenika.

Ako primete modrice koje imam na sebi, kako izgleda demokratija izvedena od strane predlagača amandmana poslaničke grupe Dveri i, ono što je najstrašnije, taj amandman će podržati poslanici opozicionih stranaka, jer su juče ovde iznosili sumnju u njihovo fašističko ponašanje u ovom parlamentu, pa su se smejali, pa su tražili da se napravi balans između dve strane, a da ne govorim o malicioznom izveštavanju pojedinih medija..."

PREDSEDAVAJUĆI (Veroljub Arsić): "Zahvaljujem. Po Poslovniku, narodni poslanik Ivan Kostić."

IVAN KOSTIĆ: "Povređen je član 104. Ne znam po kom osnovu ste dali narodnom poslaniku da priča o ovim stvarima? Želim ovde zbog javnosti da demantujem da je ono što je gospođa Gojković rekla najbezočnija laž i da ni jedan video snimak ne postoji da se vidi da je nju neko tako. Znači, sramota je da predsednik parlamenta konstantno govori laži i vređa…" (Isključen mikrofon.)

VEROLJUB ARSIĆ: "Gospodine Kostiću, vi ste nekoliko puta rekli narodnom poslaniku Maji Gojković ne da ne govori istinu, nego da laže, što ja smatram da je uvreda…"

IVAN KOSTIĆ (Sa isključenim mikrofonom): "Pustite me da kažem dve rečenice. Narod vidi šta radite."

VEROLJUB ARSIĆ: "Povreda Poslovnika, narodni poslanik Maja Gojković. Izvolite."

MAJA GOJKOVIĆ: "Hvala. Naravno da član 107, stav 1. govori o poštovanju dostojanstva Narodne skupštine. Predsedniče, kaznite me, nije nikakv problem... vi me kaznite, a pohvalite poslanike poslaničke grupe Dveri zbog nasilja u ovom parlamentu, zbog toga što su na društvenim mrežama objavili da će tući svakog člana SNS. To je nova politika, nova demokratija koju podržava njihov koalicioni partner DJB(...) Nisam govorila o tački dnevnog reda. Govorila sam o nasilju nad ženama u parlamentu. Govorila sam o tome kako se postepeno ukida demokratija u našoj državi. Govorila sam o tome da poslanička grupa Dveri želi da se obračunava sa političkim neistomišljenicima. Govorila sam o tome da treba da se bojim kada vidim nekog pripadnika poslaničke grupe Dveri, da treba da bežim iz parlamenta, da treba da se sklanjam po ulicama. Pa, bojim se. Ako je ovo najava početka rađanja fašizma u našoj državi, onda se bojim. Onda me kaznite, nije problem, ali modrice će trajati barem 10 dana, pa će Branka Stamenković moći da uživa u tome što me je kaznila. Nije problem nikakav. Kaznite me, predsedniče."

VEROLJUB ARSIĆ: "Koleginice Gojković, i vi znate, kad bi primenjivali tako Poslovnik, da bi vrlo brzo ostali bez poslanika opozicije u Narodnoj skupštini."

MAJA GOJKOVIĆ: "Član 27. Molim, predsedniče, samo da pitate uvaženog poslanike iz poslaničke grupe Dveri, neka kaže da li on podržava ono što se juče desilo u parlamentu? Da li on podržava Boška Obradovića i poslanike Mariju Janjušević i Srđana Noga, koji su juče upali u kabinet ne Maje Gojković, nego predsednika parlamenta, koji su napravili haos, koji su maltretirali zaposlene ovde? Neka kaže da li stoji iza toga što ja danas imam modrice ovde od tri uvažena poslanika iz poslaničke grupe Dveri?

Juče sam tražila pomoć doktora ovde u ambulanti. Dobila sam, imam lekarski izveštaj. Danas sam morala ponovo da se javim zbog bolova u ovoj ruci.

Prema tome, nemojte ovde da govorite da neko izmišlja i da laže, jer modrice govore više od svake moje reči. (...) Svaka čast Dverima i svaka čast onoj političkoj partiji koja će Dveri uzeti u koaliciju na izborima koji slede."


DOBITNICI I GUBITNICI

Zapravo, poslednja rečenica Maje Gojković ("...na izborima koji slede") možda predstavlja ključ za dešifrovanje ne samo ovog incidenta, nego i većine onoga što se u poslednje vreme događalo u skupštini i van nje. To ne znači da će vanrednih parlamentarnih izbora sigurno biti. Ali, za svaki slučaj, eto jednog potencijalno, koliko-toliko prihvatljivog razloga za njih ("parlament je u haosu i blokadi, skupština ne može normalno da radi").

Kao što rekosmo, malo ko je u Majinu verziju zbilja poverovao. Znači li to da je ovaj cirkus bio autogol i da su naprednjaci sa njim izgubili poneki poen? Uopšte nisam u to previše siguran. Naime, Aleksandar Vučić i SNS već poodavno ne vladaju zahvaljujući masovnom poverenju u ono što tvore i govore, već više kombinacijom golog interesa i bahatosti, na jednoj, te osećaja nemoći i straha, na drugoj strani. A tu se onda vrlo dobro uklapaju i poslednja skupštinska dešavanja. ("Ako možemo da proizvedemo efekat kao da jeste nešto što, zapravo, svi znaju da nije – onda je to još jedan dokaz da smo mnogo moćni i bolje je skloniti nam se s puta".)

Vučić i SNS-ovci su, makar među sebi naklonjenom delu javnosti, ovim dobili sjajnu priliku za novu sagu o "rušilačkoj" i "nasilnoj" opoziciji, koja, eto, ne preza čak ni od fizičkih obračuna, a, prema potrebi, dobili su i neki tanak alibi za raspisivanje vanrednih izbora – ako procene da im to odgovara. A što se Maje tiče, ona se još jednom pokazala kao pouzdani "čovek zadatka" i verovatno kvalifikovala za neko mirnije (naprimer, ministarsko) mesto prilikom naredne podele naprednjačkih karata.

No, ako je za Maju i naprednjake više-manje jasno šta su hteli i zašto im ovakva slika u parlamentu savršeno odgovara, nije sasvim izvesno koja je računica drugog aktera. Odnosno, šta hoće i na šta računaju Obradović i Dveri. Doduše, jesu dobili maksimalnu vidljivost i neproporcionalno veliki medijski prostor, pa čak i stekli izvesne simpatije kod jednog dela opozicionih birača koji im ideološki nisu skloni. S druge strane, pomalo su se "zafarbali u ćošak" i, realno govoreći, prilično suzili svoj ionako neveliki koalicioni potencijal (izuzev, eventualno, kod DJB).

No, bilo da imaju neki plan ili da su samo naivno uleteli u Majinu lukavu inscenaciju, mislim da su opozicionoj stvari ipak napravili medveđu uslugu gurajući nas sve da se, hteli – ne hteli, opredeljujemo između njihove, recimo, "violentnosti" i naprednjačkog bezobrazluka. A to nije nimalo lak izbor. Tim pre što SNS-ovska skupštinsko-tabloidna mašinerija za mlevenje opozicionog mesa ne ostavlja mnogo prostora za neutralnost, a još manje za normalan parlamentarni život i rad.

Znam da zvuči poznato i već otrcano. Ali nesumnjivo najveći gubitnici i ovog puta jesu društvena normalnost, javni interes, demokratija i ugled institucije Narodne skupštine. Ako se – a to je već filozofsko pitanje – uopšte može govoriti o gubitku nečega što, pošteno govoreći, zapravo i ne postoji.

Autor je narodni poslanik i urednik NSPM


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine