<< VESTI | | 09.02.2018 15:23


IZ ARHIVE, VREME BR. 515, 16. novembar 2000. – Intervju Nebojša Glogovac >

Ne mislim o slavi

"Veoma bih voleo da se za glumce praktično ne zna, da ih gledalac ne posmatra dok gleda film svestan njihove biografije i karijere, voleo bih da gledalac ne poredi glumce, kakvi su sada a kakvi su bili onda. Možda bi bilo dobro da ne postoji špica... glumci nisu važni, važan je događaj, važan je film i to što se ispriča u njemu"

Povodom smrti Nebojše Glogovca prenosimo njegov intervju "Vremenu" iz broja 515 od 16. novembra 2000. godine

Povodom nedavne vesti da je "Nebeska udica", film u kome Nebojša Glogovac igra glavnu ulogu (režija Ljubiša Samardžić, produkcija "Sinema dizajn"), jugoslovenski kandidat za nagradu Oskar, a u pokušaju da se smanji čekanje na espreso i kiselu, nemoguće je odoleti pa ne upitati Nebojšu Glogovca da li se već pakuje ili, makar, nada putovanju u Ameriku na dodelu najzvučnije i najvažnije svetske filmske nagrade. "Nemam ja tu neka očekivanja. Mada, možda se nešto i desi, Jugoslavija je aktuelna u svetu, pa eto, možda zato. Ali ne ložim se ja na celu tu priču." Dakle, toliko o tome.

foto: Draško Gagović

Nebojša Glogovac ima 31 godinu, a poslednjih osam je glumac. Kakve su bile? "To se zna. Ne bih da se ovaj razgovor pretvori u patetičnu priču, nema potrebe."

U svetlu onoga šta je i koliko uradio savlađujući pružene mu neuslove tokom dosadašnje karijere, kao da i nema potrebe. Dvadesetak likova u pozorištu, na filmu i TV-u; predstave u kojima je igrao: "U potpalublju", a naročito "Bure baruta", između ostalog, promenile i dotadašnje estetske kriterijume o glumi; "Tamna je noć" postala jedna od najkomercijalnijih predstava; posle glavne uloge u filmu "Ubistvo s predumišljajem" igrao i u filmovima "Do koske", "Bure baruta", "Ranjena zemlja", "Nebeska udica"; većina uloga su likovi iz aktuelnog života; na filmskom festivalu u Berlinu, gde je "Nebeska udica" učestvovala u glavnom programu, kritičari su izuzetno hvalili njegovu glumu i poredili ga sa Džordžom Klunijem; upravo je završio snimanje filma "Normalni ljudi" (režija Oleg Novković, koprodukcija nemački ORB-ZDF i naša "Komuna"); pri kraju je priprema predstave "Zlatno runo" (dramatizacija istoimenog romana Borislava Pekića, režija Nebojša Bradić), produkcioni prvenac G17 plus, pokušaj promene modela kulturne politike u Jugoslaviji.

Nebojša Glogovac je otvoren, čini se neopterećen slavom (u klubu "Bojan Stupica" meta je upadljivog pogleda svakog ko ga ugleda, a ugleda ga svako), i vrlo predusretljiv bez obzira na to što je rano pre podne, uz to još i u ponedeljak, možda nije baš najsrećniji termin za razgovor lične prirode. Uz izvinjenje ako će sledeća konstatacija možda zazvučati patetično, ali Nebojša Glogovac je primer generacije kojoj su sopstveno znanje i umeće omogućili da uspe.

O OPTEREĆENJU ZBOG AKTUELNOSTI LIKOVA KOJE JE IGRAO: "Držim da svi ti likovi koji stvaraju, ako su valjano napisani, pripadaju celokupnom vremenu. Mislim da svi likovi postoje oduvek, oduvek je bilo lopova, ljubavnika, kurvi, kraljica i svih priča koje se među njima dešavaju, tako da kad ih samo transponujete u nove kostime i nove okolnosti, dobijate nešto što se događa danas. Sve su priče odvajkada, bitno je samo da priča koju pričamo sadrži u sebi mit. To je po meni polazište za kvalitet teksta, da sadrži u sebi neku mitsku priču koja postoji oduvek, bilo da je o ljubavi ili o prevari. Ako se očuva taj kontinuitet, ako pisac ne zaboravi da njegov lik postoji već vekovima, dobijamo dobar tekst. Nebitno je da li se dešava 1999. ili 1457.godine. Dakle, ne, ne opterećuje me savremenost. Mada, unošenje ličnih emocija jeste neminovno. Nebeska udica je došla brzo nakon svih tih traumatičnih događanja, negde je to i dobro i loše, svež je utisak, kamera ga beleži, i to je dobro za film... Hteo bih o ovome da ispričam teoriju koju smo razrađivali ovih dana u kafiću. Veoma bih voleo da se za glumce praktično ne zna, da ih gledalac ne posmatra dok gleda film svestan njihove biografije i karijere, voleo bih da gledalac ne poredi glumce, kakvi su sada a kakvi su bili onda, izuzetno bih voleo da se film posmatra kao celina za sebe, došao sam da vidim film, ne zanima me ko igra i ne znam šta je taj pre radio. Možda bi bilo dobro da ne postoji špica... glumci nisu važni, važan je događaj, važan je film i to što se ispriča u njemu. Ta ideja mi je jako zanimljiva. Možda bi mogla da se napravi neka avangardna producentska kuća koja bi pravila filmove bez špice. Moje ime nije bitno za film. Filmu je nepotreban teret imena. Ja volim da sam sluga u svom poslu, ne želim, nije mi potrebna biografija i sve što ide uz to."

O UTICAJU FIZIČKOG IZGLEDA NA GLUMU: "Bitan je izgled u nekom domenu, sigurno nije presudan, i nije izražajno sredstvo. Evo, gledao sam nedavno Breda Pita, i shvatio da je čovek zaista sjajan glumac. On je prelep, previše je lep, mogao bi da ima problem s tim, kao Kianu Rivs koji ne može da savlada svoje lice nikad, ali ne može zato što nema snagu ličnosti. To je bitno. Gospodin Bred Pit uspeva da poništi svoje lice, dovoljno je jak iznutra i iz toga igra, uspeva da potpuno poništi vizuelnu priču o sebi."

O DOBRIM I LOŠIM REDITELJIMA: "Odgovara mi onaj reditelj koji zna šta hoće. Najviše volim kada zna dobro da odredi indikaciju, neku zaumnu indikaciju da tako kažem, koja te gađa u dobro mesto i otvara ti vrata pa ti je jasno kuda da ideš. Najbitnije u celom poslu jeste da taj čovek ima neki san, neku svoju viziju, jasnu boju koja određuje projekat, i da u tom mi možemo da tragamo, da udaramo glavom u zid, da smo u nekoj magli, čak je i bolje kad nije sve sasvim jasno, ali da znamo pravac. Da znamo šta tom scenom, sklopljenom u kontinuitet, donosimo. Kad to reditelj zna da ispriča ili da asocira, onda je pola posla završeno. Onda mi možemo u okviru toga da improvizujemo, da maštamo, da predložimo i drugačije... Ili, film Ranjena zemlja.

To je incident, i tekst i režija su incident, nije mi bilo jasno šta taj čovek hoće (Dragoslav Lazić, p.a.), kuda sve to vodi... Morao sam da se mešam da bi meni bilo jasno, najgore je kad ne znate šta je zamislio. I reditelji su ljudi, i oni su često nesigurni, a brane autoritet po svaku cenu, bilo čime, pa čak i kad je očigledno da to ne funkcioniše. I onda morate da se borite, da probate da promenite tekst i rediteljsko rešenje, da bi vam bilo jasno to što radite, prvo vama, pa zatim i drugima."

O PROJEKTU G17 PLUS: "Vrlo malo se mešam u organizaciju te predstave. Koliko znam, G17 plus rešio je da podstakne jedan viši kulturni i informativni nivo. Ideja je da se stanovnicima gradova po unutrašnjosti, odabrana su 24 grada, omogući da vide pozorišnu predstavu u nekom sofisticiranijem obliku, a ne da samo gledaju tezge koje uglavnom ne zadovoljavaju nivo umetničkog izražavanja. Premijera ovog projekta će biti početkom decembra, u nekom gradu u unutrašnjosti, a onda ćemo mesec dana igrati svake večeri u drugom gradu. Ljudi će moći da vide lepše pozorište. Cilj je da se nečim što je umetnički vredno, a Pekić je svakako to, omogući ljudima da dožive nešto pozitivno, i nauče, i da im se probudi glad za takvim stvarima, za predstavama čiji je nivo viši od puke zabave. U predstavi je pre svega sjajan tekst, Pekićeve rečenice, svaka rečenica, za ozbiljno su istraživanje. Radi se o smrti sultana koga njegovi dvorani žele da sačuvaju makar još jedan dan, i za tu svrhu nalaze šminkera, najboljeg u carstvu, koji će ga našminkati da izgleda kao živ kako bi vojska, time ohrabrena, nastavila svoj pohod. Zaista interesantna borba između umetničkog htenja tog šminkera i nekih političkih ciljeva koji se sprovode... Ja igram šminkera."

O SRPSKO-HRVATSKOJ FILMSKOJ SARADNJI: "Vuče se skoro godinu dana zanimljiv projekat, Svjetska čudovišta, režirao bi Goran Rusinović, radio je Mondo Bobo, a scenario je pisao Aris Novestezijan sa Dušanom Petrovićem, po noveli Arisove bake. Ima jedna zanimljiva priča o nastanku scenarija. Kad su pokušavali da napišu scenario, isprečilo im se nekoliko stvari koje nisu znali kako da reše. I Aris je sanjao baku i ona mu je u snu rekla kako da reši ta mesta u tekstu, pomogla mu je! Priča je oslobođena politike, čista mašta je u pitanju. Radovao sam se snimanju, delom zbog lokacija na kojima bismo radili, u Dalmaciji, Istri i u brdima iznad Splita, što dugo nisam video, a voleo bih. I onda je nešto krenulo da se razvlači, čule su se priče da film neko koči, novac je obezbeđen, znači nije to. Ne znam šta je, ne znam da li su beogradski glumci problem, pored mene su pozvani Aljoša Vučković i Voja Brajović. Ne znam da li je to neki problem, ružno je ako jste. Čuo sam čak i da je odavde neko bunario. Nije mi jasno ko, a još manje zašto bi to radio."

O SVOM POZORIŠTU, JUGOSLOVENSKOM DRAMSKOM: "Znam recept kako da JDP opet bude jako i veliko: tako što će se promeniti upravnik i što će se voditi kvalitativna politika. Što će se postaviti upravnik koji će znati ko je Slobodan Unkovski, neko ko ima ugled, ima pozorišno ime, poznaje ljude koji će rado sarađivati s njim, kome će osnovna motivacija za dolazak u JDP biti dobro, kvalitetno pozorište sa hrabrim pokušajima, avangardnim, s klasikom, dobrim ansamblom. Onda tu nema greške. Akcenat je da na čelo kuće dođe domaćin... Najpametnije je kao što je DOS uradio pa izvukao Koštunicu koji je neokaljan i čist, i želi da radi na dobrobit ove zemlje. A bilo ko od ovih drugih ili već ima neki problem ili fleku, pa ne bi prošao. Mislim da je potrebno izvući čoveka...

Otkako je došao Vlada Jevtović na čelo JDP-a, igram samo jednu predstavu, Bliže. Igrali smo neko kratko vreme Bure baruta, tako da praktično samo dva dana u mesecu provedem u pozorištu. Negde mi je nekako i drago da se sklonim od svih tih struja, kuloara, od "ovi-oni" priča...

Ja niti moram, niti želim da radim sa rediteljima koji su sad izašli sa fakulteta i koji su sticajem nekih političkih okolnosti dobili neke zadatke, pa odjednom rade neka velika dela, neke Šekspire, Koštanu. Nemam razloga za te avanture, nije ni avantura, ne znam ni šta je to niti čemu služi. Nepotrebno je da se veštački održava kontinuitet kuće, da se radi bilo šta... Već se dugo priča o ugovorima, potpišeš ugovor za jednu predstavu da je igraš koliko se dogovorite, i ti to radiš, ali nisi član pozorišta. To nije loš sistem, mislim da je uslovljen kvalitetom, morate da napravite dobru stvar ako hoćete da se ona dovoljno dugo igra i da vam se isplati. Postavlja malo surovija pravila, ali u redu. Beogradsko pozorište je dosta mrtvo, Bure baruta bi bilo neka najviša tačka. sviđa mi se kako je urađen Roberto Cuko, ali osim ta dva, nema drugih novih pokušaja. Naučio sam do sada dosta toga, radio sam sa dobrim rediteljima, i tako došao do jednog razreda i sad hoću dalje, nisam ponavljač. Sve što se trenutno radi u pozorištima je nezanimljivo, ne bih hteo nikoga da uvredim, ja bih više da podstaknem, hteo bih da idemo u nešto potpuno novo, drugo. San mi je da radim, da se nešto kaže time što se uradi."

O SVOJOJ KARIJERI: "Nisam se nikad bavio zamišljanjem karijere. Jedino što sam na tu temu radio, sećam se, još na fakultetu, ali to je bilo zezanje, smišljao sam govor za dodelu Oskara. Šta bi ko rekao kad bi dobio Oskara. Zezali smo se Vojin, Sergej (Ćetković i Trifunović, p.a.) i ja. Sećam se, puno smo se zahvaljivali, pa hvala ovom, hvala onom. Ali karijera, slava, zaista mi nikad nije bilo u glavi... Pa ja nisam otišao na glumu sa 18 godina zbog straha da to neću moći da radim kako valja već zbog poštovanja prema tom poslu, instiktivnog osećanja, jer racionalno nisam ništa znao o glumi, ni šta je glumčev posao, ni kako funkcioniše. I eto, zbog tog nekog poštovanja prema tom činu i prema rađenju svog posla, poštovanja koje i dan-danas imam, strahopoštovanja u stvari, nekog respekta prema vrhunskom činu glume, eto taj vrhunski čin glume je jedino što me zanima. O tome razmišljam. Stalno mi je u glavi priča o onom gospodinu koji je igrajući u Idiotu kneza Miškina odveden u ludnicu. Igrao je na granici ludila. Fascinantan mi je taj neki put, pretvaranje u Miškina. Znate, neki su za tog glumca komentarisali da on ništa posle toga nije igrao. Pa šta on ima da igra posle, on ne treba ništa više da igra, on je došao do Tamo, pipnuo to, i eto... to je neki moj pogled na stvari."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine