foto: ap photo / markus schreiber

Aleksandar Vučić i Angela Merkel >

Kancelarkin najbolji đak

Aleksandar Vučić je rado viđen gost u Berlinu. U Nemačkoj ga, naravno, ne viđamo kako se mlatarajući rukama dernja na ministre i novinare, već kako govori smireno, spojenih prstiju, i prekomerno zahvaljuje Angeli Merkel za sve i svašta. Čitav njihov odnos može, međutim, da se svede na jedno: Kosovo

Za "Vreme" iz Bona

Dan posle beogradskih izbora, na kojima je još jednom do nogu potukao opoziciju, srpski se usud Aleksandar Vučić pohvalio da mu je majka Angelina u kancelariju poslala punjene lignje, njegovo omiljeno jelo, jer on od silnog posla ne stiže da je vidi. Nekoliko dana pre izbora Vučić je ručao u Berlinu sa Angelom Merkel, a evo gde ga sada opet zove. Randevu u Kancelramtu zakazan je za 13. april i zli jezici bi rekli da srpski predsednik češće viđa Angelu od Angeline. Na ovonedeljni petak trinaesti Vučić i Merkel će se sastati po dvanaesti put.

"Intenzitet i dinamika najavljenih razgovora ključnih evropskih političara sa predsednikom Aleksandrom Vučićem, uključujući ponovni poziv kancelarke Angele Merkel, kao i planirane sastanke sa predstavnicom Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Federikom Mogerini i predsednikom Francuske Emanuelom Makronom, govore o najmanje dve stvari", piše "Tanjug" u analizi pred Vučićevu turneju. "Jedna je da se međunarodnoj zajednici žuri da zatvori ‘slučaj Kosovo’, a druga – da je jasno da to neće moći mimo Srbije, odnosno Vučića, jer nijedno rešenje za Kosovo koje bi Srbiju ostavilo nezadovoljnom i frustriranom međunarodnom (ne)pravdom ne bi osiguralo održiv mir i bezbednost u regionu."

Ništa bez Vučića.

Državna agencija, posebno otkako levitira između opstanka i nestanka, ima običaj da o "partnerstvu" Vučića i Merkel izveštava u hiperbolama. Nema dokaza da su njihovi sastanci išta drugačiji od sastanaka kancelarke sa liderom bilo koje zemlje slične veličine i značaja. "Tanjug" ničim ne potkrepljuje tvrdnju da Vučić i Merkel "ne razgovaraju birokratskim jezikom evropske administracije, već praktičnim i jasnim rečnikom".

To makar ne otkrivaju njihove konferencije za štampu. Poslednji susret pretposlednjeg dana februara bio je radna poseta, premda su srpski mediji izvestili da je reč o "državnoj poseti sa najvišim počastima". Na konferenciji za štampu Vučić je bio u protestantskom modusu – onom u kojem govori tiho, prekomerno se zahvaljuje kancelarki i svakako ne viče na novinare – dok je kancelarka pročitala opšta mesta sa papira.

Unapred je dogovoreno ko od novinara sme da pita. Dva centaršut-pitanja koja je Vučić dočekao na volej postavili su novinari dovedeni iz Srbije za ovu zgodu. Dva novinara velikih agencija zanimalo je nešto oko dizel-motora. Kada je srpski novinar pokušao da postavi po jedno pitanje i predsedniku i kancelarki, Merkel se okrenula svom portparolu Štefanu Zajbertu i rekla: "Rekli smo četiri pitanja, da ne ispadne sada od toga osam."

Vučić pak tu i tamo uspeva da Nemcima proda fazone iz domaćeg repertoara. Kada je u junu 2014. u Berlinu prisustvovao promociji Foruma Srbija–Nemačka, satima je pričao sa govornice. Vredelo je oslušnuti uzdahe oduševljenja predstavnika nemačkog establišmenta kada je iz glave deklamovao koliko gde kilometara pruge treba izgraditi da se brzom železnicom povežu Beograd i Zagreb. To je ono čuveno deklamovanje podataka koje Vučiću ne pada teško – ako nešto ne zna, naprosto izmisli.

ZGRADA RAJHSTAGA: Nema sumnje da Vučić opet ima važnog posla sa kancelarkom. I da, ovako ili onako, mimo njega teško može biti održivog rešenja za Kosovo. Kao i da se često viđa sa važnim svetskim političarima, mada naravno ne kao "bilo ko u novijoj istoriji", kako to biva predstavljeno.

Ali isto tako nema sumnje da medijska artiljerija stvari predstavlja pompeznijim nego što jesu, a Vučić do kraja crpi sav medijski kapital iz ovakvih susreta. Nekad su to tek lepe fotografije, siluete njega i nje u kontrasvetlu, dok se u pozadini u berlinsko nebo uzdiže toranj na Aleksanderplacu.

Naslućuje se da Vučić ima dobre medijske operativce u Nemačkoj jer često nakon poseta u nekim viđenim novinama osvane slatkasti intervju o reformama i nesalomivom evropejstvu malog i ponosnog srpskog naroda. Sam predsednik gaji dobre odnose sa pojedinim novinarima, recimo sa Mihaelom Martensom, dopisnikom uticajnog "Frankfurter algemajne cajtunga", koji naginje velikim rečima kada opisuje beogradskog vlastodršca. Tako je, povodom pokretanja unutrašnjeg dijaloga o Kosovu napisao da je "Vučić preskočio mračnu senku srpske istorije". Bečki "Standard" je iz neznanog izvora napisao da Vučića neke evropske diplomate porede sa Vilijem Brantom (vidi "Vreme" 1390: "Ko je rekao Vili Brant").

Krajem februara Vučić je odlučio da se iz Berlina u intervjuu za srpsku TV Prvu obrati domaćim biračima. Mogao je da ode u studio te televizije kad god je hteo – ionako pred izbore nije izbivao iz televizijskih studija – ali ne, moralo je to da bude u Berlinu, dok se u pozadini vidi zgrada Rajhstaga. Podtekst je teško prevideti: dok boranija od opozicije samo kmeči, ja kad hoću dođem u Berlin.

Sa druge strane, hroničari ere Angele Merkel koja je otpočela svoj četvrti mandat u Kancleramtu, rekli bi da ona skoro nikada ne izlazi iz okvira protokola, da su joj izjave često opšte, da osluškuje javno mnjenje i reakcije pre nego što donese neku odluku.

Transkripti konferencija za novinare posle njenih sastanaka sa srpskim liderima – a nemačka vlada o tome ima pedantnu arhivu – otkrivaju da nikada ne propušta da pomene onih trista do četiristo hiljada stanovnika Nemačke srpskih korena uz uobičajene fraze o "mostu" između dve države, odličnim trgovinskim odnosima, investicijama i tome da Srbija treba da postane članica EU. Uigrana ekipa iz Kancleramta koja svoju šeficu priprema za rutinske susrete materijal menja samo koliko mora.

SVE ŠTO TADIĆ NIJE BIO: Angela Merkel retko, kada oceni da je to prikladno, ume da bude duhovita. Ili da bude ljuta. Insajderi kažu da u malom krugu ljudi rabi standardnu nemačku psovku Scheiße kada je iznerviraju koalicioni partneri. Emocije gotovo nikada ne pokazuje u javnosti. Zapravo su reporteri jedan jedini put za trinaest godina vlasti videli Angelu Merkel ljutitu, sa promenjenom bojom lica dok se jedva suzdržava da ne skrene sa protokolarnih izjava.

Bilo je to 23. avgusta 2011. godine u Beogradu, situacija na Kosovu bila je delikatna – barikade na Jarinju i u Brnjaku, pucnji, direktni razgovori predstavnika Beograda i Prištine na dugom štapu, srpski status kandidata za EU na još dužem. Domaćin kancelarki bio je predsednik Srbije Boris Tadić i tog je dana, mada se tada nije moglo znati, verovatno zapečaćena njegova politička sudbina, a utabana staza za Aleksandra Vučića.

"Verujem da se ne moraju sva pitanja rešiti odjednom, već da treba korak po korak pokušati da se otvore nove mogućnosti", rekla je tada Merkel, namrštena, pred novinarima. "Mogućnost, recimo, da (Srbija) dostigne status kandidata podrazumeva uspehe u direktnim razgovorima, mogućnost da Euleks deluje u svim delovima Kosova. Podrazumeva, naposletku, to da se ne povećava broj paralelnih struktura, već da se one ukidaju. To je naša ideja. O tome razgovaramo. To nije jednostavno."

Tadić za mikrofonom nije direktno rekao da nema nameru da ukida srpske institucije na Kosovu, ali je to natuknuo govoreći da je Srbija protiv "presedana" koji bi mogli da izazovu opasan domino-efekat. Pominjao je sopstvena ubeđenja od kojih neće da odstupi jer bi u suprotnom "za pet ili deset godina" mogla da niknu nova krizna žarišta na Balkanu. Istovremeno je tražio status kandidata za Srbiju.

"Frankfurter algemajne cajtung" je nakon posete napisao da Tadić i Merkel nisu imali ništa zajedničko "osim tmurnog izraza lica". "Špigel" je ocenio da su "frktali" jedno na drugo. "Vreme" je pisalo da se "planirano blago upozorenje Merkelove na političke nesuglasice pretvorilo u javni prekor sažet u set kosovskih uslova koje Vlada Srbije treba da ispuni".

Taj će se beogradski klinč kočopernog srpskog predsednika i nemačke kancelarke na vrhuncu snage, navikle da dobije sve što hoće, ispostaviti kao ključni Tadićev faul. A deo je dugog niza koji je počeo Tadićevom ulogom u cepanju radikala i formiranju SNS-a, a završio se pokušajem da otme Ivici Dačiću već obećano premijersko mesto 2012, nakon čega je ovaj pretrčao kod naprednjaka. Tadić danas vodi stranku sa pola odsto podrške i ponavlja da bi ga vijali po Terazijama da je potpisao išta što liči na Briselski sporazum.

Vučić je potpisao. Uopšte, glavna ocena koju su o njemu tokom godina iznosili komentatori nemačke štampe i neimenovane diplomate je: Vučić liefert. Vučić liferuje, isporučuje, ispunjava. Završava posao.

Ostalo je pitanje stila. Po diplomatskoj i novinarskoj čaršiji u Beogradu priča se o dogovoru Vučića, Berlina i Brisela koji se od milošte zove "Mekalisterov protokol", po evropskom izvestiocu za Srbiju (vidi okvir). Prema tom navodnom dogovoru, Vučiću će se gledati kroz prste sve dok njegov autoritarni stil više liči na Orbana, a manje na Erdogana. Hapšenja novinara ili opozicije, duge cevi na ulicama ili blokada društvenih mreža ne dolaze u obzir, ali sve što je iole suptilnije – može. Vođenje države kao partijske prćije ne izgleda tako strašno kada se u izveštajima briselske birokratije pretoči u niz eufemizama poput potrebe za jačanjem vladavine prava i napretkom u borbi protiv korupcije.

EVROPSKE VREDNOSTI: Kritičare dešavanja u Srbiji oterane u cinizam u godinama koje je pojeo Vučić, odnos Berlina prema "regionu" neodoljivo podseća na onu Čerčilovu: Ne moraju oni da žive ovde.

Ima ponečeg infantilnog u tom razočaranju u nemačku kancelarku, kao da je ona išta dužna građanima Srbije kao da više treba da brine o slobodi štampe u Srbiji, nego o tvrdim nemačkim interesima na Balkanu, ili pre o pravima srpskih radnika nego o buđelaru nemačkih investitora. U tim raspravama brzo se dođe do argumenta "evropskih vrednosti" koje Berlin i Brisel zanemaruju u Srbiji.

Tlapnje o "evropskim vrednostima" govore samo o tome da su kritičari prespavali prethodnih dvadeset godina. Da nisu, videli bi da Nemačka naveliko prodaje tenkove Turskoj i Saudijskoj Arabiji, iste one kojima se gaze Kurdi ili guše pobune na Arabijskom poluostrvu. Ili kako "evropska vrednost" solidarnost ne vredi ništa kada Grčkoj treba nametnuti brnjicu štednje. Ili kako je crvenim tepihom u Berlinu prošle godine šetao egipatski diktator Abdel Fatah al Sisi. Ili kako pasuse o ljudskom dostojanstvu menjaju žilet-žice i deportacioni centri pred kojima se nevoljnici sa Bliskog istoka i iz Afrike masovno utapaju u Sredozemnom moru.

Okolnost da se izbeglički talas od avgusta 2015. godine premestio na Balkansku rutu pružila je Vučiću šansu da postane najbolji đak Angele Merkel. Ona je prethodno pripremila policijsku blokadu granica, ali se uplašila ružnih slika i reakcije nemačkog Ustavnog suda pa je promenila taktiku i izgovorila čuveno "Uspećemo" i otvorila granice za izbeglice. Dok su po njoj pljuštale kritike iz Nemačke, Austrije ili Mađarke, jedino je Vučić imitirao sve što ona radi. To mu je kod Merkel donelo dosta kredita.

Prvo je tadašnji srpski premijer gadljivo govorio o mađarskoj graničnoj ogradi ("Samo još fali struju da puste"), u parku obilazio izbeglice, a ove su u nebrojenim reportažama svetskih medija pričale da im nigde nije bilo "tako dobro kao u Srbiji". Kada je Merkel skovala dil sa Erdoganom – on da zadrži izbeglice, a Evropa da mu pošalje pare i razmotri ukidanje viza za Turke – i Vučić je preumio i poslao vojsku na granice. I dalje se, doduše, baš kao i Merkel slika sa simpatičnim izbeglicama, recimo sa "malim Pikasom" iz Avganistana koji je nedavno dobio i srpski pasoš.

Izbeglice jesu naišle usput, ali su zamalo izbacile gvozdenu demohrišćanku iz kancelarskog sedla. Pitanje Kosova, međutim, nije usputno već ima centralno mesto u nemačkoj politici prema Srbiji. Famozno poglavlje 35 pregovora sa EU (tačka razno) u koje je strpan problem Kosova zapravo je početak i kraj svakog razgovora.

U izveštajima sa poverljivih sastanaka Radne grupe za proširenje EU, u koje "Vreme" ima uvid, otkriva se da posebno nemački predstavnik insistira na ustupcima Beograda Prištini ne bi li bilo otvoreno ovo ili ono poglavlje. Kada se priča o ljudskim pravima, finansijama i ribarstvu, za zeleno svetlo uvek treba ponešto što s tim nema veze: recimo pozivni broj za Kosovo ili integracija srpskih sudija u kosovski pravosudni sistem.

MODEL DVE NEMAČKE: Knjige su već napisane o tome kako je Nemačka 1999. krenula u rat prvi put posle Hitlera, učestvujući u stvaranju novog svetskog poretka u kojem NATO, ostavši bez sovjetskog neprijatelja, umesto odbrambenog postaje napadački savez. Misija Bundesvera na Kosovu, gde u okviru Kfora još uvek daju najveći kontingent (do 800 vojnika), najduža je strana misija nemačke vojske. Sve to se radilo u prilog kosovskoj nezavisnosti i ne postoji ni promil šanse da Berlin, ko god u njemu bude vladao, odstupi od tvrdog stava: Kosovo je nezavisno, pomirite se s tim.

Znakovito je da je Zigmar Gabrijel, sada već bivši šef diplomatije, u svoju poslednju veliku turneju u februaru uvrstio i blic-posete Beogradu i Prištini. U (namerno?) nejasnom tonu govorio je čas o potrebi da se kosovska nezavisnost "prizna" (anerkennen), čas da se "prihvati" (akzeptieren). To su u srpskom političkom vokabularu dve veoma različite stvari. Prva je deklarativna crvena linija svih koji imaju šta da kažu u Beogradu, uključujući i najveći deo opozicije ("Nikada nećemo priznati nezavisnost Kosova"), druga je ono što Vučić dugo već provlači po autorskim tekstovima u tabloidima i melodramatičnim nastupima pred kamerama ("prihvatiti realnost").

Tu se negde, između priznanja i prihvatanja, još od 2007. godine gnezdi predlog Volfganga Išingera, krupne zverke svetske diplomatije, o "modelu dve Nemačke". Tadašnja vlada Vojislava Koštunice je sa indignacijom odbila predlog ukazujući na Rezoluciju 1244. Ta je rezolucija odavno mrtvo slovo na papiru, Koštunica politički više ne postoji, ali je priča o dve Nemačke življa nego ikada i forsira se upravo iz Berlina. To se sada zove "sveobuhvatni pravno-obavezujući sporazum".

Predložak je sporazum SR Nemačke i DDR-a iz 1972. godine koji je bio osnov za niz drugih sporazuma dve zemlje. To je urađeno tako što su Bon i Istočni Berlin (uz podršku sila pobednica Drugog svetskog rata) eksplicitno naveli da se ne slažu oko nacionalnog pitanja. Zapadna Nemačka je bila na poziciji da državu treba ponovo ujediniti, dok za komunističku vrhušku DDR-a i Moskvu tako nešto još nije dolazilo u obzir. No, van tog neslaganja, omogućena je razmena diplomatskih predstavnika, kao i da obe zemlje postanu članice UN.

Iz Kancleramta se do sada nikada nije eksplicitno čulo da Srbija mora da prizna Kosovo, što znači da bi zvanični i konačni status Kosova mogao da bude stavljen u zagrade, kao što su dve Nemačke učinile sa nacionalnim pitanjem. Ali, to znači i dopuštenje Prištini da stupi u Ujedinjene nacije, možda isprva u statusu posmatrača, dok se ne odobrovolji Rusija koja ima pravo veta.

U diplomatskim krugovima se čuje da je Vučić pred odlazak u Njujork zbilja očekivao više od zapadnih partnera. Da je očekivao blagoslov za ideju o podeli Kosova ili razmeni teritorija kako bi sa severom južne pokrajine, kao sa trofejom, izašao pred birače na nekom budućem referendumu ili izborima. Može se naslutiti da je Nemačka bila među faktorima koji su u toj igrariji zauzdali Vučića i Tačija. Kao što se može naslutiti da su nedavni dramolet iz Mitrovice i razvlačenje Marka Đurića bili pomalo namenjeni i kancelarki: gledajte kako smo ludi kad ne dobijemo šta hoćemo!

Da li Angela Merkel veruje da će joj Vučić do kraja odraditi posao zbog kojeg bi Tadić figurativno visio na Terazijama? Da li se bliži kraj kosovskog medenog meseca tokom kojeg je Berlin upadljivo ignorisao Vučićeve psine na domaćem terenu? Neke stvari ukazuju na to.

TAJNI SASTANAK: Po fiokama Ministarstva spoljnih poslova nakupilo se kritičkih izveštaja i analiza o stanju demokratije u Srbiji. Jedna takva analiza procurila je do "Dojče velea" u januaru prošle godine kada je objavljen tekst "U Berlinu znaju za Savamalu". Bilo je tu kritika Vučićeve upotrebe nacionalističke retorike i brutalnog gušenja Radio-televizije Vojvodine. Ali nakon tog curenja dokumenta obavešteni su poslanici Spoljnopolitičkog odbora Bundestaga da takve analize više neće dobijati od Ministarstva kako ponovo ne bi bile doturene medijima. Po principu, mi znamo šta se zbiva, ali ne mora javnost da zna da znamo.

Vučić zna da znaju. Eksplicitna poruka poslata mu je prošlog leta kada je, kako "Vreme" saznaje, organizovana poseta dvadesetak oštrih kritičara Vučićevog režima Berlinu. Među ljudima iz nevladinog sektora i intelektualcima bio je i jedan veoma viđen opozicionar. Njih je primio drugi ešalon političara koji imaju posla sa Balkanom. "Saslušali su nas, ali se videlo da igraju na Vučića jer u Srbiji ne vide alternativu. Mislim da su tim sastankom hteli da mu pošalju poruku da je zamenjiv", kaže izvor "Vremena" koji je prisustvovao sastancima.

Vučić u rukama ima još jedan adut koji nikada nije zanemarljiv u odnosima sa Nemačkom – ugađa investitorima. To je počelo veoma brzo po preuzimanju vlasti kada je 2014. pod krinkom liberalizacije tržišta donet Zakon o radu koji reže ionako jadna radnička prava i otvara neslućene mogućnosti stranim investitorima.

Nekolike su nemačke firme dobile masne subvencije da za bedne satnice uposle srpske radnike u industriji motanja kablova. Poslednji primer je 9,5 miliona evra za IT sektor nemačke kompanije "Kontinental" – sektor u kojem srpske firme već sasvim lepo rade i u kojem nema nezaposlenih.

A ako se nešto zna o Nemcima, poslovično sklonim redu i zakonu, to je da se u inostranstvu brzo odomaće i uortače u mreže nepotizma i korupcije. Ima proverenih saznanja da Berlin, preko svoje ambasade, aktivno utiče na zakonodavstvo Srbije ne bi li zaštitio profite nemačkih firmi. Sve ono što je nezamislivo u Nemačkoj, u Srbiji prolazi.

Ne treba zanemariti ni familijaran odnos među strankama koje predvode Vučić i Merkel. Naprednjaci su krajem 2016. postali pridruženi član Evropske narodne partije čiji su stožer nemački Demohrišćani. Raskošne čestitke koje je posle nedeljnih izbora iz Berlina dobio Viktor Orban još jednom su dokazale da evropski konzervativci paze jedni na druge jer valja u Evropskom parlamentu odbraniti primat u odnosu na socijaliste. U Makedoniji su, recimo, Demohrišćani branili režim Nikole Gruevskog dok nije doteralo cara do duvara.

Za razliku od Gruevskog, Vučić je đak iz prednje klupe, onaj što stalno diže ruku. Angela Merkel toleriše loše vladanje svog učenika sve dok ovaj iz glavnih predmeta ređa petice. On zauzvrat dobija poneku pohvalu, poneku sliku i deklarativni napredak ka Evropskoj uniji.

Ako mu je kancelarka obećala da će upravo on, Vučić, u dogledno vreme potpisati ugovor o pristupanju Srbije EU, onda mora da je to uradila sa figom u džepu. Jer, problemi EU su duboki i dugoročni, a popularnost kancelarke poljuljana. Ona svakako neće pred političku penziju preporučiti proširenje EU i ostaviti to u amanet svojoj stranci u kojoj tvrda konzervativna struja polako preuzima dizgine.

Paradoksalno je da hronični boravak u čekaonici EU odgovara i Berlinu i balkanskim stabilokratama. U igri "oni bi kao da se pridruže, a mi bismo kao da ih primimo" važno je samo da na Balkan ne prodru suviše Rusija, Turska ili arapske zemlje sa petrodolarima. Glavnu ulogu u tome će Angela Merkel u svom poslednjem mandatu odigrati na bis, samo ako Vučić do kraja bude liferovao.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Nemački Škot za Srbiju

Nemački Škot za Srbiju

Kancelarkin čovek za Srbiju zove se Dejvid a preziva Mekalister, i njegov je politički put veoma neuobičajen. Kada je 2010. Kristijan Vulf postao savezni predsednik, Mekalister ga je nasledio na mestu premijera velike i važne pokrajine Donje Saksonije. Pokrajinske izbore 2013. je izgubio, premda je CDU ostao najjača snaga – Socijaldemokrate i Zeleni su u zbiru imali jednog poslanika više od Demohrišćana i Liberala.

Logika partijskog života kaže da takav talenat ne treba olako proćerdati – pre više od deset godina Angela Merkel je htela da Mekalistera načini generalnim sekretarom CDU, što je on tada odbio. Moćna kancelarka ga je nadalje protežirala u svim situacijama i zato je delovalo čudno što takvog čoveka šalje u Strazbur, da bude jedan od stotina bezličnih poslanika Evropskog parlamenta.

Ima veze sa škotskim poreklom to što je Mekalister tražen sagovornik tokom čitave sage oko Bregzita, možda i to što je ubrzo postao šef Spoljnopolitičkog odbora Evropskog parlamenta. Ali od samog odlaska u vrleti evropske administracije Mekalister je preuzeo ulogu izvestioca za Srbiju. Čaršija priča da voli sve što vole mladi, a da njegovi domaćini u Srbiji znaju da mu ugode. Tu je u svakoj prilici mlakim kritikama dodavao prenaglašene pohvale na Vučićev račun.

"Svakodnevno pratim sažetke iz srpskih dnevnih novina u engleskom prevodu, ali ne mogu da pratim sve detalje srpske politike – ko koga kada kritikuje", rekao je on za DW upitan o tome što Vučić i njegova stranka sve koji misle drugačije nazivaju "idiotima", "lopovima" ili "mrziteljima Srba". "Moj utisak je da se generalno u srpskoj politici verbalno žustro nastupa. Ali to nije ograničeno samo na Srbiju već, čini mi se, karakteriše političku kulturu u tom delu Evrope."

foto: tanjug / dimitrije goll

Vučić o Angeli Merkel

Vučić o Angeli Merkel

"Veliki lideri poznaju se po svojim delima, koja su rezultat marljivosti, odanosti i posvećenosti poslu kojim se bave. Podržani od strane onih koji su im odani i u teškim trenucima, postaju jači i još odlučniji da osvoje bitku za napredak i prosperitet... Angela Merkel je još jednom pokazala čeličnu odlučnost da vodi svoju zemlju i građane na putu ka boljoj i svetlijoj budućnosti".

"Srbija je iskren i pouzdan prijatelj i partner Nemačke i možete se osloniti na naše svesrdno zalaganje u ostvarivanju zajedničkih planova i projekata. Veoma sam zahvalan što imam čast da sarađujem sa Vama, jer su Vaši saveti, kao nekog ko tako dugo i uspešno vodi najsnažniju evropsku zemlju, više nego dragoceni."

"Želim da vidim kako Merkelova gleda na to (odnos Beograda i Prištine). Moje će biti više da slušam, ali ću, naravno i reći interese Srbije".

"Ona je bila ključni lider u Evropi i održala je mir i stabilnost… Nemački narod će da izabere svoje rukovodstvo, to je njihovo pravo, a moje je da volim i poštujem Merkel i tako ću da nastavim."

foto: tanjug / vlada republike srbije

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine